БИВШИ САРАЈЛИЈА НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: „Имамо два СРПСКА Нобеловца, један је Иво Андрић, а други је Петер Хандке…“

KOLUBARA Brčko

Многи људи су ме питали, још кад је изашао први део књиге “Солунска 28”, да ли Неле то пише о Сарајеву? Можеш ли да објасниш како си се одлучио да радњу ове књиге сместиш у једну зграду на београдском Дорћолу?

– Моје име се по аутоматизму веже за Сарајево, јер је читав мој рад прије рата био везан за тај град. Нераскидива веза Топ листе надреалиста са Сарајевом ме је увијек трпала у тај кош. Наравно, времена су се промијенила, ја сам у међувремену доселио у Београд, гдје сам од својих рођака сазнао да сам ја један од власника једне старе куће на Дорћолу која је подигнута крајем 19. и почетком 20. вијека, коју је уствари подигао мој прадеда. Отишао сам да видим ту кућу, она је у катастрофалном стању иако стоји још увијек на том истом мјесту, поред тога што су се око ње почеле градити разне велике зграде. У тој кући никад нисам заноћио; моја мајка и мој брат су једно вријеме живјели у њој. Обећао сам својој мајци да ћу написати роман о тој кући и ево, испунио сам обећање, сад је већ изашао и други дио тог романа. За мене је то била фасцинантна инспирација, да имате једну кућу која је преживјела сто година најузбудљивијег дијела српске историје и историје града Београда. Она је била оштећивана и у Првом и у Другом свјетском рату, овај Трећи ју је мимоишао, али нове инвестиције неће. Тако да сам ја њој уствари посветио ову трилогију, односно људима који су провели тих сто година живећи у њој.

Људи се неминовно питају постоји ли нека нит која спаја Нелета Карајлића, аутора хитова Забрањеног пушења и Топ листе надреалиста са овом књигом, може ли се наћи нека спона?

– Сад си ме затекао. Мислим да је основна заједничка нит – озбиљност теме. Колико год су Надреалисти и Забрањено пушење били умотани у неку врсту хумора, ми смо причали о озбиљним стварима. Оно што је многе шокирало кад сам написао прву књигу је било – откуд ти сад озбиљан?! А ја сам онда морао да свакога подсјетим да смо ми кроз Надреалисте и хумор причали о врло озбиљним стварима. Као и кроз пјесме Забрањеног пушења. “Зеница блуз” је највеселија пјесма Забрањеног пушења а ту се ради о убиству, хапшењу и лежању у затвору.

Једна моја пријатељица ми каже да су неки њени пријатељи, иначе високообразовани људи, питали њу најозбиљније: “Ко Нелету пише ове књиге?”. И наравно, заједничка нит је хумор, јер је хумор уткан у живот и не можеш да га извадиш… То је као да си га ставио у неки сатараш, па не знаш да ли је паприка или парадајз, али је укус добар.

Петер Хандке је добио Нобелову награду за књижевност. Јеси ли читао нешто од њега и како ти видиш целу фрку која се подигла око њега?

– Кад сам чуо да је Хандке добио Нобелову награду помислио сам да Андрић више није једини српски писац који ју је добио. Имамо два наша Нобеловца, један је Иво Андрић, а други је Петер Хандке. Читао сам неке његове књиге и морам да признам да је то, оно што кажу, тешка литература. Али сам Хандкеа упознавао не само кроз литературу, већ и кроз сценарије за филмове, гледао сам те филмове, као и представе, пратио сам и темељно његово страствено ангажовање – не за српски народ – него за истину! Та цјелина коју је он направио у мојој глави о себи, потпуно ме је омађијала. Мислим да је он данас једна од тих неколико живих… Како год се зову – интелектуалци, људи од ријечи, који ходају овом планетом. То што је он добио Нобелову награду значи да у том комитету још има људи са кичмом. Јер његова политичка страст не би требала да буде никакав проблем за одређивање његовог литерарног дјела.

По тој логици би се требали одрећи Пабла Пикаса јер се зна да је имао контакт са Стаљином. Титу је радио етикете за вино које је пио. Пошто је био комуниста треба, значи, да се негира рад највећег сликара 20. вијека. Исто тако је и Цхарли Цхаплин био сумњив. Иако је тврдио кад су га испитивали у Америци да није, али шта ће друго и рећи. Та фрка која се дигла око Хандкеа је још једна политичка игранка оних којима је криво што је он награђен јер су били увјерени да њихови спинови о српском народу могу да траје вјечно. Е, јеби га, не може. Морају да дођу неки конкретни докази. Оно што је величанствено код Хандкеа је што је стао на страну принципа. Дубоко сам увјерен да би он то урадио и да су били у питању неки други народи, а не Срби. Да су они неправедно кажњени од стране 19 најјачих земаља свијета. Чак и да није у праву, то је величанствено. А јесте у праву!

Данас се на тржишту читају и купују романи. Међутим, сведоци смо да све популарнији постају млади песници попут Марка Томаша. Како ти видиш тај повратак поезија у време доминације Твитера и Фејсбука?

– Ја сам написао драму о Николи Тесли у стиху која траје сат и 45 минута. Мени то није неки проблем. Дивно је то што се поезија враћа. Она је суштини узвратила ударац кроз хип-хоп. Поезија је старија или млађа сестра музике. Претпостављам млађа, јер је музика настала раније. Онда је у 20 вијеку у популарној култури музика ту своју сестру мало отјерала од себе. Да би написао нешто поетски кад сам ја био клинац било је јако важно да ставиш то под неку музичку подлогу. Онда смо ми добијали те величанствене пјеснике на нашем језику, пјеснике популарне културе, као што је Џони Штулић, Балашевић, Бора Ђорђевић…

Да су ставили те своје стихове ван музичког контекста тешко да би их неко седамдесетих, осамдесетих година на тај начин примијетио. Хип-хоп враћа ударац, поезија враћа ударац музици кроз хип-хоп, музика је сведена искључиво на четврточетвртински ритам, што једноставнији, што елементарнији, са малим хармонијским помјерањима, а најважније је да чујемо шта репер нама говори, а то је поезија. Ту се већ поезија извукла из музике. Можете да узмете текстове Еде Маајке или Београдског синдиката, да их ставите на папир и читате, и да вам буде јако узбудљиво читање без обзира што текст није стављен у одређену хармонију. Сад је дошло ново вријеме у којем се појављују поете на папиру. Прво, поезија никад не може да умре. Колико год напредују Тwиттери и технологија, поезија увијек стоји као камен. Ниједна друга умјетност не може да проузрокује толико узбуђење од тога шта човјек може да направи са ријечима, односно правилно пласирана ријеч. Она је и најсмртоноснија, али и најплодоноснија. Тако да за мене повратак поезије није велико изненађење.

Одржао си 25. маја концерт на Ташмајдану, а у исто време имао си и једну занимљиву сарадњу са музичарима новог времена. како ти видиш своје место на данашњој музичкој сцени?

– Ја сам лудак, никад не идем путевима којима би свако нормалан на мом мјесту кренуо. Више сам Боувијева школа, него школа Роллинг Стонеса. Као и Боwие, увијек тражим неки нови пут; да видим шта ће се десити ако будем кокетирао са овим или са оним. И то ме, на неки начин, узбуђује. Рад са ауто-туне музиком је за мене представљало неко узбудљиво путовање у неке непознате даљине. Ја сам први пут правио пјесму која се не прави с гитаром него са коцкицама. Било ми је заиста узбудљиво и песма се и зове “Ти то не разумијеш”. Говори управо у том моме односу који сам имао са Ђансима, са Маретом и Андрејем који су заједно са мном радили ту пјесму.

Као припадник старе гарде не смијем да будем затворен, морам да се отворим према новим формама, без обзира да ли су ми примамљиве или нису. Та нова форма коју они раде – мислим на Ђансе, на Јалу Брата, на Расту – има своју драматургију. Она је сведена: више нема ни строфе, одма’ се удара на рефрен, текст мора да буде што краћи, што убојитији, мора да стоји на зиду тинејџерки.

Тад постаје хит. С дуге стране, велики број људи њих гледа. Наравно, ја то не могу да слушам. О томе не треба ни да се прича, али не могу да слушам ни Карлхајнц Штокхаузена и не могу да кажем да је лош. Оно што ће верификовати ту музику, што верификује све што људски род направи, је вријеме. Ако они за 30 година буду напунили Таш својом свирком, значи да је то имало неки квалитет. Као што смо ми сада напунили Таш 35 година након првог албума.

Што само говори да су то безвремене пјесме и нове генерације их прихватају чак иако не разумију вријеме и контекст у којем су те песме настајале?

– Јесте. Зато што имају неку свјежину за коју ти не знаш да ли је има у вријеме када их снимаш. Познато је да је Забрањено пушење било бенд које је, нарочито на првој плочи, имало лошу продукцијски резултат. Ако узмете нашу плочу и плочу Оливера Мандића мислићете да су снимане у различитим вијековима. Али тематика, мирис, као да кажем, нека сила коју те пјесме имају су “удариле” и на нове генерације. На Ташу је било публике која није рођена ни у вријеме када сам ја престао да снимам, камоли кад сам ја то свирао. Многи родитељи те публике нису били рођени кад смо ми правили те пјесме. Родитељи који су довели клинце на Таш су рођени ’84, ’85, а ми смо те пјесме писали ’82, ’83.

Извор: босниакс.инфо

MD MONTEL