МИТ ЏОНИ ШТУЛИЋ: Зашто ћути ГЛАС који је носио поклич и како је фронтмен Азре доживео свој највећи ЖИВОТНИ ПОРАЗ

JP Putevi Brcko

– Питају ме шта је обележило овогодишњи Сајам књига. Уз све приче о наградама, јубиларним издањима, сабраним делима и осталом што чини нашу културу изузетно агилном и показује да ствари и даље некако функционишу, мени се чини да је Сајам, у ствари, обележио Дожни Штулић. Да Египћани нису почасни гости уместо Нефертити и хијероглифа ‘ладно би се могао појавити лого групе “Азра” јер су књиге о Џонију и “Азри” преплавиле Сајам – овим речима је подвукао црту дан пред званично затварање 64. Међународног београдског сајма књига Вуле Журић, уредник програма сајма и модератор трибине “Стој, Џони, стој, или још неколико речи о Бранимиру Штулићу”.

Иако је, према његовим речима, сајам ове године био богат новим књигама и фото-монографијама о Штулићу и “Азри”, повод за трибину био је разговор о књизи “Између крајности” (Лагуна) Ивана Ивачковића.
Књига

Књига „Између крајности“

Разматрајући контекст из којег је Џони изникао, Душан Павловић, професор на Факултету политичких наука и оснивач бенда “Вампири”, навео је да је то било време треће комунистичке генерације. Они који су изнели револуцију 1945. били су пред пензијом, следећа генерација која је тражила другачије политичке и културне светоназоре дала је шездесетих прве рок бендове који су се “угледали на западни свет али се нису много бавили политиком”, а онда је трећа генерација половином 70-их донела велику политичку и социјалну свест и набој.

– То су били бендови попут “Прљавог казалишта”, “Хаустора”, “Азре”, касније “Идола” и “Шарла акробате” који су хтели да кажу, “Ми желимо нешто другачије”. У онаквом систему није било могуће да направите политичку странку па кандидујете своје идеје на изборима, већ сте их пласирали у некакав културни производ. Џони је део тог миљеа. Он је био најважнији аутор у рокенролу по значајности и утицају у смислу уобличавања идеје шта се, заправо, жели и зашто ово није добро. Он је од свих најбоље успевао да ослика тај тренутак. Преузео је на себе огромну одговорност, пошто је сам у једном тренутку прихватио да буде гласноговорник, а себе је називао револуционарем. Тај профил кулминирао је плочом “Равно до дна” (1982) где у његовом гласу видите поклич, позив људима да размишљају својом главом, да се освесте, да гледају на живот реалним очима. Како Иван пише, мислим потпуно тачно, то је све трајало до изласка плоче “Криво срастање” (1984). Слажем се то је страшно потцењена плоча, а можда је најбоље одсвирана у смислу поезије која није нужно политичка. Заиста морате да слушате текстове и добро размишљате шта хоће њима да се каже. Све што је дошло након тога био је велики пад, највише у смислу текстуалне оријентације која се потпуно изгубила и више није преносила никакву поруку. Штета, али је то нормално. Рок је музика млађих људи, како старите тако је све теже да одржавате добар ниво – констатовао је Душан Павловић.

Неле Карајлић је додао да је прва озбиљна друштвена и политичка ангажованост у текстовима у југословенском рокенролу дошла оног момента када је друг Тито умро.

– Рокенрол је, без икакве сумње – нико ме више не може уверити у супротно – био пројекат Савеза комуниста, односно неке службе да се дâ деци да свирају. Не само што ће због тога имати неку своју друштвену активност, него и због тога што је рокенрол сам по себи лева оријентација па је и природно да у земљи која има социјалистичко самоуправљање као систем рок буде нешто што је дозвољено. Друг Тито је то добро знао. А пустио је рок и због тога да покаже Западу да ми нисмо Бугарска и Румунија. Проблем је био што смо ми јако талентовани. Да нисмо, не би наша рок и поп култура 70-их и 80-их дошла до тог нивоа. Тај таленат и наша фасцинација и фантастична веза са поезијом била је нешто против чега ниједна служба није могла да се бори – оценио је Карајлић.

Навала бендова који су ‘79. и ‘80. почели да певају жестоко и активно о друштвеној стварности била је “ненормална”, као да је неко отчепио рупу која је држала огромну силину воде и “то се распршило по целој Југославији и нашој генерацији толико, да смо једноставно били омађијани том музиком коју смо звали панк или нови талас”, додао је Неле. Све што су слушали пре тога, симфо рок, џез рок и слично, “исте секунде смо заборавили” а плоче “Тајма”, “Смака” и “Бијелог дугмета” су постале прошлост, навео је он.

– Важна музика се коначно појавила у свом пуном облику. Једино је Џони био потпуно аутентичан и садржајем и формом. До “Азре” све су то били облици неких бендова из света који су пребачени и добро имитирани на нашем језику. “Азра” је била први бенд који је имао потпуну аутентичност, јасан став који није био памфлет. Џони је о томе причао кроз поезију – завршио је своју уводну реч Неле Карајлић.

Колико год да је певао, после “Кривог срастања” Штулић је заћутао, приметио је Вуле Журић. Његова судбина и његов пут су се након једне хиперпродукције претвориле у ћутање и добровољно изгнанство. С друге стране, његове претходне песме и име “Азре” одјекују и дан-данас “и то се претвара у један мит који је, опет, сам по себи, феномен”.

Иван Ивачковић напоменуо је да је Џони напустио Југославију пре њеног слома и да се његов одлазак више тицао личних разлога него слутњи да ће земља пропасти.

– Током његовог боравка тамо, а нашег слома овде, почео је да расте мит о Џонију Штулићу који је, по мом мишљењу, уједно штетан, комичан и страшан. Доживео је оно чега се ужасавао током своје каријере – да га подржавају они чије је понашање у потпуном нескладу са најважнијом поруком Џонија Штулића с почетка 80-их: да људи морају да мисле својом а не туђом главом, критички, да се треба држати чињеница. То је један од његових животних пораза. Зато је његова ћутња све дубља, зато је његово повлачење све уочљивије, јер је таква и његова разочараност. Зато тај мит, будући да је Џони тамо где јесте, и даље јача – констатовао је Ивачковић.

Неле Карајлић признао је да није много размишљао о разлогу Џонијевог одласка са сцене, али је покушао да га образложи из себи најближег угла, угла једног фронтмена:

– Постоје две врсте добрих певача: свеци и дворске луде. Светац је онај који самим својим постојањем на сцени довољно говори, није му неопходан ниједан додатни сценски ефекат да каже то што има а да га ви не гледате заслепљени његовом појавом. То је Ленард Коен и то је Џони Штулић. Дворске луде користе разне сценске ефекте и покушавају да дођу до ваше пажње, да вам пренесу своју енергију свим и свачим. То је Мик Џегер. Или др Неле Карајлић. Друга подела је на оне који излазе на сцену као на своје радно место и оне који излазе на сцену као да им је то последњи концерт у животу.

Џони је неко ко је свилене душе, врло осећајан човек, а кога је историја избацила да буде командант параде. Знам да та његова софистицирана душа, сакривена иза неке арогантне за*ебане линије коју он у себи носи, није могла то да издржи. Немогуће је да имате онакав концерт какав сте имали 1980. на Хвару (нешто најузбудљивије што сам видео у свом животу) а да после тога не прснете.

Нема тог играча на планети који има ту врсту психофизичке конституције да може да на крају изађе као победник са свим овим невољама. Ја сам прс’о јер нисам знао да држим 100-150 концерата годишње и да ми се ништа не догоди. Мене је ударио инфаркт, а Џонија је ударило нешто у главу и ја га у потпуности разумем. И да сам на његовом месту, вероватно бих урадио исто.

Он сад не може да издржи да је ван игре, што је логично јер је човек направио један толико темељан траг иза себе. Да се не лажемо, он је један од највећих песника на овом језику икада.

“Сто педесет ружа и дјелић твог сна / марширало је синоћ без престанка / дао сам свој најбољи град / падали су уз пут / ознојени шампиони угашених погледа / долазим ти као фантом слободе / и зато покажи што знаш / долазим ти као фантом слободе / да те водим равно до дна”. После ових стихова свака прича о његовим одлукама и овом или оном губи сваки смисао. Он има право на то, има право чак и да се петља у наше животе оптужујући све нас да се гребемо о његов сјај, има на све право јер је оставио те стихове и нешто што ће остати стотинама година. У то сам уверен – закључио је Карајлић.

Извор:Блиц

MD MONTEL