Последњи део исповести докторке Лукић о томе како је тровала Михаиловића

KOLUBARA Brčko

Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: “Господине ђенерале!” Председник суда је, ужаснут, викнуо: “Није он никакав ђенерал, већ оптужени!”

Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: “Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!” Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: “Напоље, курво! Напоље, бандо!”

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени “мескалином”, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злочинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти.

Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци… Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?!

MD MONTEL