Ћирилица и ми

KOLUBARA Brčko
Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој који је поржавајући

Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем се рећи, више не вриједи говорити, јер су поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Једна од њих свакако је наш однос према ћирилици. Читам текст Драгољуба Збиљића објављен недавно у „Политици”. У тексту се исправно указује на нашу једностраност у окривљивању само политичара за полатиничење српског писма, па се износи и примјер да је својевремено Вук Караџић одобрио нефункционално двоазбучје, потписавши 1850. године Књижевни договор у Бечу у којем су изостављени и име српског језика и српског народа, а текст договора је исписан само латиничним писмом.

Посљедице таквог нашег односа према ћирилици које трају вијековима су поразне, па осјећам потребу да у кратком облику изнесем два моја непосредна запажања о томе. Прво од њих је са једног мог путовања кроз Србију, а друго доживљавам свакодневно, радећи посао судије у Окружном суду у Бањалуци који је по стварној и мјесној надлежности највећи жалбени суд у Републици Српској. Оба запажања износим јер свако од њих готово савршено потврђује наш нихилистички однос према ћирилици.

Прије двије године путовао сам кроз Србију, возећи се аутобусом из Београда у Грчку. Био сам разочаран не само натписима у Београду, већ и кроз цијелу Србију све до границе. Готово сви до једног исписани су латиничним писмом. Шта Србин који воли свој народ, а поштује друге, да осјећа послије тога него истинско разочарење.

У Окружном суду у Бањалуци радим као судија дуже од седам година. За то вријеме одржане су бројне сједнице свих судија тог суда за које увијек унапред добијемо позив са дневним редом. И сваки пут ти позиви су били исписани латиничним писмом, а никада ћирилицом. Не буде ми тешко па прије двије године, на једној од тих сједница пред свим судијама (било нас је више од 30), рекох предсједници с(која је Српкиња) да немам ништа против латинице, али да би био ред да се позиви за сједнице пишу и ћирилицом. Указао сам ја истом приликом и на чињеницу да се и остала кореспонденција из кабинета предсједнице суда одвија искључиво латиничним писмом те да то није у реду, јер чему нам онда служи одредба Устава Републике Српске (Амандман LXXI) да је и ћирилица службено писмо у Републици Српској. Наишао сам на зид ћутања, и то не само предсједнице суда него и свих осталих судија –како оних који се не изјашњавају као Срби, тако и оних који су се изјаснили на тај начин те и због тога били именовани за судије, јер се овдје приликом именовања одлучује у складу са тзв. националним кључем.

Послије тог мука једноставно је настављено са дотадашњом праксом, као да ништа није речено, па тако у суду где радим само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише ћирилицом.

Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој који је поражавајући. Кад се ми тако односимо према нашем писму (и тај наш однос преносимо на нашу дјецу, а она онда на своју дјецу), не треба да чуди чињеница, коју такође свакодневно примјећујем овде у Бањалуци и широм Републике Српске, да су сви натписи приватних предузећа, радњи, кафеа и ко зна чега све не, исписани искључиво латиничним писмом. И зато овај текст почех, али га и завршавам ријечима да су ове и овој сличне ствари, које су од суштинске важности за очување нашег националног бића и државе, поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Бојим се да сам у праву, мада бих био неизмерно срећан да нисам.

Судија Окружног суда у Бањалуци

Извор: Политика

MD MONTEL