Винчанска КУЛТУРА – најстарија знана култура Балкана

KOLUBARA Brčko

Невероватни винчанске праповијесни локалитет је открио Милоје Васић, који га је од 1932. до 1935. детаљно истраживао и који је при том схватио да је наишао на нешто заиста чудесно.

Васић је у својој монографији, под називом “Праисторијска Винча”, поделио сазнања о Винчи са читатељством иако му јавност није била нимало наклоњена и није схватала колико је његов рад важан у откривању развијене неолитске културе Балкана. Разочаран свиме Васић је записао следеће: ” у необавијештеној, скоро непријатељској средини било је тешко, тада, започети скупа археолошка истраживања ,” упркос свему Васић је добио борбу за археолошким откривањима Винче те је пред крај живота написао следеће: ” замах тих истраживања је био снажан успех и имао је недогледне последице за археологију у долини Дунава. “

О Винчи би се требало писати и расправљати што је више могуће јер представља загонетку која би својим разрјешењем расветлила прадавну историју Балкана, на жалост Винча је обична “фус нота” у историјским књгама.

Као што се касније видело, не само да је Васић био у праву, већ је његово ископавање имало далекосежног значаја не само за Србију већ и за археологију целе старе или “прве” Европе, како ју је окарактерисала истраживач Марија Гумбутац која је успела класификовати винчанске слова и упоредити га са свим писмима Медитерана.

винчанске КУЛТУРА

Винчанска култура је била типична за јужни део Балкана, упркос томе данашњи научници је спорадично истражују.

Пре више од 7000 година култура Винче је заузимала велико подручје: од Карпата на северу, Босне на западу, Софије на истоку до Солуна на југу. Центар те исте културе, можемо рећи чак и њена престоница, је била Винча по чему је и цела култура добила име.

Архитектура самог насеља Винча је нешто што Европа тада није имала. Правилно распоређене улице и зграде, многобројни занатлије, трговци, високо сложени уметнички изражај и надасве богато слова су одлике ове прастаре и свеобухватне културе.

Претпоставља се да је Винча, као сложена урбана средина, постојала у непрекинутом низу у више од 5000 година што је очигледно видљиво у 10 метара урбаних слојева који су се нагомилавали током миленија једни на друге у самом археолошком налазишту у Винчи.

Једно од питања, које се сасвим логично намеће свакој особи која би о Винчи желела знати више: што је утицало на тако висок урбани степен у доба када је по популарном размишљању Балкан могао имати тек раштркане пећинске људе?

Али слова и богата археолошка оставштина ове културе свакако мењају наше поимање праисторије и неолита на нашим просторима и засигурно захтевају детаљније и интернационално истраживање јер сигурно Винча има још покоју тајну која би нас с временом могла изненадити.

1 винча 3

Овакве писане украсе нема нити чудесна јомонска култура.

Није само Винча била једино налазиште из тог доба које је предњачило у својој култивираности. Ту такође имамо Бутмирску културу из Босне (која је у ствари субгрупа Винчанске културе), Старцевацко културу (која би се могла назвати одређеном авангардном) и многа налазишта у околини Хрватске (Вела Пећина на Корчули, Вучедолска култура, Вела Јама на Лошињу, даниловски култура, Маркова пећина на Хвару и Спила Накована поред Ловишта) које јасно дају до знања да Балкан заиста има много тога за понудити. Но вратимо се Винчи и њеном највећем домету – писмености.

Винчанско писмо није изолат; оно јасно има одлике осталих медитеранских писама као што је Библоско, феницански, Кретско, Етрушчанско, Западно семитски, Палестинска, Старогрцка, старо феницански и Брахми. На крају, винчанске слова има неколико везе са данашња два најважнија писма на овим просторима: латиницом и ћирилицом.

Немојте мислити да су винчани били скромни у својој писмености. Многобројне глинене плочице, украсне вазе, торза, ћупови, кригле, фигурице, украсни предмети, плитице и скулптуре били су урешени богатим винчанским писмом, што нам даје за право да наслутимо да писменост није била спорадична ствар и да је мање-више било сасвим ” нормално “да је неко из винчанске културе писмен. Усудила бих се рећи као што је то нама данас нормално.

Но кренимо од неких јако важних бројева:

  1. Ако је судити по остацима винчанских записа (по предметима који на себи имају записе) почев од најстаријих који датирају из 5300. године пре нове ере, онда је писмо из Винче једно од најстаријих (ако не и најстарије) у Европи.
  2. Сумерско пиктографско: 3100. прне
  3. Египатско пиктографско 3000. прне
  4. Акадско клинасто 2500. прне
  5. Индијско пиктографско 2200. прне
  6. Кретско линеарно 1800. прне
  7. Семитско 1800. прне
  8. Феничанско 1100. прне
  9. Етрушчанско 900. прне
  10. Копски 100. прне

Усудила бих се закључити да писменост није баш ишла онако како званична наука открива, то јест, да је писменост потекла из Месопотамије с југоистока Европе. По наведеној хронологији изгледа да се писменост пра-Еуропе ширила из правца севера према југу. Како би иначе јужна писма била готово најмлађа? Је ли то разлог зашто се Винча упорно ставља под тапет – јер не улази у парадигме које владају нашом званичном науком? Ако је томе тако, онда је то заиста срамота.

Записи Винчанске културе протежу се на више од 700 локалитета широм Балкана, што нам даје за наслутити да је тадашња култура и те како комуницирала између својих енклава и вероватно (због добро развијене трговине) и са осталим народима тадашње Европе.

Марија Гумбутац је открила да је винчанске слова право линеарно писмо с посебним ритуалним значајем и знацима својине одређеног писара, то јест, малих одступања при сваком различитом рукопису онако како ми то данас имамо обичај писати (свако са другачијим лични стилом рукописа). Винчанско писмо се користило иу религијске иу практичне сврхе и засигурно је било круна ондашњег винчанског достигнућа. У преко 100 знакова Гумбутац је издвојила 30 основних знакова који представљају саму срж писма те је одвојила 10 знакова који су готово идентични кретцком линеарном писму типа А и многим другим раномедитеранским писмима.

Културе Лепенског Вира, Вучедола и Винче представљају једне од најинтересантнијих археолошких локалитета на нашем простору. О Вучедолу и Лепенском Виру ћу писати накнадно, а сада бих се желела позабавити неким интересантним уметничким изричајима Винчанаца, па ви сами просудите да ли је ово типична неолитска култура или нешто више.

1 винчанско писмо

Винчани су имали матрифокалну културу, што значи да је женска регенеративна моћ била обожавана, као и природа. Све женске фигурице нађене у Винчанској култури биле су богато украшене: меандрима, Волар и цртицама, док је обожавана боја Винчанаца била црна и црвена и још се јако лепо види на неким од фигурица. Због стилизованих и понављајућих уреза на фигурицама жена претпоставља се да је била реч о раном женском писму.

Развој Винчанске културе прекинут је на њеном самом врхунцу у периоду од 2500 године прне због инфилтрације Индоеуропљана, чија је култура била патријахална, социјално структурирана, номадска и ратоборна. Култура мирољубивог света Винче, неопремљена за ратове и мобилизацију, подлегла је најездама људи са дијаметрално обрнутим друштвеним тековинама.

Винчанска религија лунарног типа с култом Божице Мајке, која даје живот, плодност и регенерацију, уступила је место ратоборним мушким боговима и њиховим поштоваоцима. Делом је Винча остала у нама до данас кроз митологију, фолклор, слова, језик, обичаје, али је њена важност остала готово заборављена и деградирана на “још само једну” неолитску културу без већег значаја. Како тужно. Стара пословица каже: што се заборави то се понови , а ми смо полако и готово у потпуности заборавили на ову културу. Винча је нестала са сцене. С обзиром како се понаша наша цивилизација, не би ме чудило да се и нама “заборавнима” нешто тако догоди и да на наше место дође неко други.

У тексту су коришћени подаци из књиге: “ВИНЧА Колевка Прве Европе,” коју су написале Весна Пешић и Јелена Радојковић, књигу можете купити овде.  Локалитет Винча налази се на 14 километара удаљености од Београда у Србији

Извор: matrixworldhr.com

MD MONTEL