ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? ШТА ЈЕ СРПСКА СЛАВА И ЗАШТО СЕ ОНА СЛАВИ

JP Putevi Brcko
Браћо Срби, дошла нам је сезона највећих и најмасовнијих српских Слава и ваљало би да се подсетимо зашто и како се оне прослављају.

Данас знамо да је Крсна Слава искључиво српски празник. Не постоје народи ни у околини, нити у даљини који имају сличан обичај. Продична Крсна Слава нас Србе разликује и од осталих православних народа, који уместо Славе прослављају Имендане тј. свеце по којима носе лична имена. Свако ко слави Славу је Србин, ма где живео и ма како се изјашњавао на пописима. Слава је, рецимо у Северној Македонији често и једини начин да се распознају већинске српске од мањинских бугарских породица на том простору.

Обичај Крсне Славе се среће у трговима и код римокатолика у Боки Которској, Конавлима, западној Херцеговини, Далмацији итд, али и код Албанаца римокатолика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Херцеговини и Рашкој, Полимљу, као и код наших Горанаца и Јањеваца. По мишљењу етнолога у питању су остаци православних Срба који су променили веру у неком историјском тренутку.

Хришћанство је присутно у српским земљама још од најранијих, апостолских дана. Оно се ширило у први мах по урбаним срединама попут Сремске Митровице и приморским градовима попут Солуна, Салоне, Сплита да би се касније проширила по унутрашњости Балкана. У близини тих приморских градова наши преци долазе у први додир са Хришћанством и полако почињу да га примају. Из извора знамо да је Ромејско царство свесрдно подржавало ширење своје вере међу Србима.

Оно што је важно напоменути, у време још док је Хришћанска Црква била једна и нераздељена (пре 1054. године), Србима насељеним на Балкан најпре су хришћанску веру проповедали мисионари које им је слао Рим. Сматра се да је тај процес отпочео у 7. веку још за време цара Ираклија (610-641). Иако су се наши преци насељавали у ромејским провинцијама и подпадали под политичку власт Цариграда, у црквеном смислу тај простор је припадао римској цркви. Разлог је у томе што је у то време граница римске црквене власти ишла на Балкану од Солуна на север преко Велбужда (данашњег Ћустендила) и Софије према Видину на Дунаву. Ми смо се, дакле, настанили, у највећој мери, на римском црквеном подручју тада још неподељене Хришћанске Цркве. Да је то тако видимо и по црквеној терминологији која до дан данас живи међу Србима, а потиче из латинског попут „COMpater“ из ког потиче наш „КУМ“ или „altare“ тј. наш „олтар“ или „oleum“ „уље“.

Такође се из историјских извора да приметити да се део нашег народа дуго времена одлучно држао вере својих старих, из отпора према томе што је нову веру помагала државна власт из Цариграда, у страху да би примајући веру од Ромеја још више потпали под ромејску власт. Нарочити отпор видљив је у српској неретљанској области Паганији, која је због тога и понела такво име.

Рад Цариграда на ширењу нове вере такође се поспешује око 880. године, када се наследник српског кнеза Властимира Мутимир (851-891) покорио ромејском цару Василију I Македонцу (867-886). Тада је велика маса нашега народа примила хришћанство, а нарочити успех је забалежен управо у Паганији међу Неретљанима који су се претходно највише томе опирали.

За разлику од свих осталих словенских народа, процес примања Хришћанства код Срба текао је у највећој мери постепено племе по племе, породица по породица, а дан на који је нека породица или племе крштењем прешло на Хришћанство почиње да се обележава као Крсна Слава, док светац који се на тај дан обележавао, постаје породични заштитник. У том процесу су се задржали и неки предхришћански елементи али они у хришћанском руху добијају потпуни црквени и библијски садржај и самим тим благослов Цркве.

Срби су једини Словени који су племе по племе и породица по породица примили Хришћанску веру и зато имају свој јединствени празник Крсну Славу.

Иако у првом периоду мисионари стижу из Рима, Срби заправо постају Хришћани највише захваљујући утицају Цариграда и то првенствено из разлога померања црквених граница са истока према западу. Наиме, када је ромејски цар Лав III Исавријанац (717-741) отпочео крвави грађански рат и борбу против поштовања икона ушао је у сукоб и са римским папом који је по том питању чврсто стајао на православним позицијама. Управо због тога је цар Лав 732. године пребацио оне крајеве Балкана који су дотле били у склопу западне Цркве у црквену надлежност цариградског патријарха. Папи је оставио само Истру и Далмацију са сплитском архиепископијом. Тиме је огромна већина наших предака за сва каснија времена дошла под пресудни утицај Цариграда и у вери и у култури уопште. Мањи њихов део, настањен на земљишту сплитске архиепископије, остао је под верским и културним утицајем римске цркве и Запада уопште.

Слављење Крсне Славе је остала најважнија непрекинута традиција код Срба још од времена покрштавања од 7. до 9. века до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се Слава сачувала као највећа светиња нашег народа.

Србин је славио и слави Славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току најтежег ропства под Турцима. Србин Славу слави и у време и невреме—у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу. Увек је важно имати славски колач, жито, вино и свећу (која се пали за преминуле претке, а не за ”живе” или преминуле свеце) и то је све што је потребно за обележавање овог празника. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војники хлеб (тајин) певали славски тропар, палили комадић воштанице који су од куће понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. Чак и у време најгрђег комунизма када су прогањани они који су ишли у Цркву, Слава је ипак обележавана у тајности, са спуштеним ролетнама и славарима који су кришом славили Славе.

Слава се преноси по мушкој линији са колена на колено са оца на сина. Зато данас лако можемо да пратимо које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју Славу славе.

Све док синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе Славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он по обичају почиње да у свом дому слави Крсну Славу. Сасвим је погрешно, што поједини по модерном помодарству данас не славе Славе у својој кући говорећи: жив ми је отац и он слави. Иако је заправо обичај да чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју Славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.

Слава се преноси тако што прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се три пута, један другом честитају Славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави Славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју Крсну Славу.

Слава се слави тако што домаћин однесе колач и жито у Цркву и пре Литургије или после са свештеником освећује и након тога у кући се спрема свечани ручак (у посне дане посан ручак) на који долази фамилија и пријатељи (који се на посебан начин зову или се не зову у зависности у краја и локалних обичаја).

У неким крајевима се припрема и вечера уочи Славе (након вечерње службе), на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па и трећи дан Славе.

На жалост, одсуство веронауке у време комунизма условило је да се Слава последњих година претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се све претвара у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже велики трошак. Међутим, оно што је најважније запамтити је да је Слава пре свега духовни празник, који подразумева само оно што је неопходно за сам обред резања колача (колач, жито, свећа и вино), а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

Срећна Слава свима који славе Светог Архангела Михаила!

MD MONTEL