Српска дијаспора коначно постаје активна на прави начин.

KOLUBARA Brčko

Прије два дана је отворена изложба о Јасеновцу и хрватском геноциду над српским народом и то унутар зидина америчког Конгреса у главном граду САД Вашингтону. Сви амерички конгресмени (посланици у Представничком дому и Сенатори) позвани су на изложбу и да се упознају са највећом трагедијом у историји српског народа. Ово је први и изузетно значајан догађај каквих раније у америчком Конгресу није било.

Бројна српска дијаспора у Америци (по процјенама СПЦ то укључује нешто мање од 2 милиона људи српског поријекла од којих се само неколико десетина хиљада, због којекаквих разлога, изјашњавају на пописима као Срби) постаје све озбиљнија у намјери да се бори за интересе нашег народа на Балкану.

Срба има у свакој од 50 америчких држава и 4 територије и свих 435 федералних конгресних јединица.

Једина организација која окупља све Србе, свих генерација (и оне који су пета или шеста генерација рођених у Америци и не знају српски и оне који су јуче долетјели) је Српска православна Црква која функционише у сваком кутку Америке. Само захваљујући Цркви опстаје српски народ у Америци и у мјестима гдје је нема или где су се умјесто парохија СПЦ оснивали клубови или културно-умјетничка друштва, већ у другој генерацији нема Срба.

Веома је важно разумјети да је од 1963. године па све до 1992. у Америци, Канади, Аустралији и понегде у западној Европи, буктао велики раскол међу Србима и унутар СПЦ.

Раскол је настао због огромних демонстрација које је СПЦ организовала против антисрпског Титовог режима, приликом његове посјете председнику Џону Кенедију у Вашингтону октобра 1963. и доласка у Њујорк на засједање Скупштине УН. Тада је покушано и неколико атентата на Тита, па је због тога патријарх Герман и Синод покушао да смијени епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића. Он није прихватао одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ о смјени, као и о стварању нових епархија СПЦ на америчком континенту (Средњозападноамеричке, Западноамеричке и Источноамеричке и канадске). И тада је у новембру 1963. епископ Дионисије сазвао у Чикагу Црквено-народни сабор на коме је одлучено да се не примају никакве одлуке од стране СПЦ из Београда све док у Југославији влада комунистички режим. Тако је отпочео сурови раскол који је поцијепао и посвађао Србе у дијаспори на најстрашнији начин, људи су се разводили, рођаци свађали, истјеривали једни друге из парохија и Слава, чак и покојне пребацивали са једног на друго гробље, док су на дугогодишње судске спорове трошени милиони, а о неким од њих је одлучивао и највиши амерички судски орган Врховни суд.

Умјесто да се српска дијаспора спремала за распад Југославије и преузимање власти као Хрвати—које су подупирали ватикански долари—наши Срби су по бијелом свијету трошили свој тешко зарађен новац на тужбе и спорове између самих себе. Поврх свега, у Београду је, након Тита, на власт дошао још један комунистички апаратчик и југословен Слободан Милошевић, коме монархистичка дијаспора природно није била савезник и који није разумио вријеме у ком је живио и изазове пред којима је читав српски народ стајао.

Извор: Историја Срба

MD MONTEL