Зашто је бинџ бинџ и зашто је баш српски бинџовати (хвала Вуку Караџићу и нашем лепом и модерном језику)

KOLUBARA Brčko

Оно што људи сметну с ума, оно што нас уче, ваљда, још на првим часовима српског језика, јесте да је он – као и било који други језик – жив. Мења се, развија, расте, речи нестају и настају, прилагођава се

“Типични борац за чистоту српског језика: Ујутру сина одведе на фудбал (енг.), онда се аутомобилом (лат. неологизам) одвезе на посао у фабрику (фр.) где прима плату у динарима (арап.) с којом не може штошта да купи у најближем супермаркету (енг.); поподне се изнервира јер не може да пронађе шрафцигер (нем.) како би поправио штекер (нем.), и пре него што легне у кревет (тур.) гледаће телевизију (лат. неологизам) и јако ће да се изнервира што је почео да се користи појам – бинџовање. А мирно ће моћи да заспи кад сочно опсује жену и децу и једино тада ће моћи да помисли како је леп српски језик.”

Овим “случајем” Недељник је затворио преглед недељних догађаја у новом броју штампаног издања, пошто је “бинџовање” – или, једноставно, бинџовање – заиста у неку руку обележило прошлу недељу.

Ако нигде, макар на Твитеру где се повела дискусија о томе да ли је по српски да се серија бинџује или је српскије да се “сабије”. Аха, то је био један од предлога. Стварно.

Једна колегиница испричала је на Твитеру савршено ироничну цртицу која је сјајно илустровала (не)познавање сопственог језика у Срба: неки је човек устао да протестује против озлоглашеног бинџовања, па је ускликнуо да има за то и српска реч – “Маратон!”.

Да не говоримо о томе што се Твитер поделио на табор за бинџовање и табор који збија саракстичне шале на рачун помодара, је ли, који бинџују, да једни вичу да је то ружан и непотребан израз (чуј, ружан и непотребан!), а други предлажу да бинџовање назовемо “уцуггледовање”, да правом спрском сложеницом удовољимо свим језичким чистунцима, па она реторичка питања одакле долази та “фенси терминологија”, а неко је мудро приметио да је спрски живаљ крив за бинџовање, а да то ни не зна, пошто ревносно бинџује конференције за штампу и гостовања председника од јутарњег програма преко Упитника и Хит Твита, све до Марића.

Ауторка овог текста има 25 година и претплаћена је на све стриминг платформе доступне у Србији, а бинџовањем се бави дуго уназад. Можда запањеност да је људима (нарочито онима на Твитеру) реч бинџовање открио Драган Бјелогрлић пошто је другу сезону “Сенки над Балканом” брендирао као “први српски бинџ” има везе са тим што се креће међу људима који и сами бинџују и то и признају, несвесни какво светогрђе чине.

Испоставило се, међутим, да је баш тако било. Не само да су се саблажњавали над тиме каква је то реч и театрално тражили објашњење шта она, забога, значи, него им је тај израз, ето, сељачки и одвратан.

Одмах да разјаснимо: не, не постоји српска реч за бинџовање. Тачка. Енде.

И не, какву год ингениозну идеју или предлог да понуди Твитер, није довољно добра. Једноставно није. Деал wитх ит.

И да, бинџовање домаће серије јесте вест.

Вечито се воде расправе о томе је ли српски језик бедан и сиромашан или богат какав само нешто српско може да буде, достојан једног небеског народа, и то је нешто што се такође може егзактно утврдити, али је оно што људи сметну с ума, оно што нас уче, ваљда, још на првим часовима српског језика, да је он – као и било који други језик – жив. Мења се, развија, расте, речи нестају и настају, прилагођава се.

Жив не значи само линију мањег отпора која се примењује кад је лакше изменити правопис и уважити обадва него описменити масе. (Обадва облик није неправилан по себи, већ је стилски плеоназам. То се, међутим, није односило и на свакодневни језик.)

Жив не значи само ни уважити устаљену праксу и Елвиса Преслија и даље звати Елвис Присли, што је сасвим океј. Замислите да смо усвојили оног Ал Пачина, или чао.

Нове генерације стасавају онлајн, и можда нам матерњи језик није баш дигитални, али је енглески постао својеврсни есперанто интернет заједнице.

Иако Клајн тврди да би млађе генерације требало подсећати на то да и на српском постоје речи којима се за нешто може рећи да је добро, лепо, одлично, сјајно, фино, а не искључиво “супер” и “кул”, чињеница је и да многе речи имају исту семантику, а да су другачије изнијансиране тачно тако да одговарају употреби у различитим приликама.

Није, брате, исто кад ти цица види поруку и кад је “сеен-ује”. То је друга димензија. Фејл није неуспех: фејловање је десет пута интензивније од неуспеха.

Постоје, једноставно, речи које немају адекватну замену у нашем језику. Српски језик често показује слабост и инертност; не прати модерно доба, нити проналази адекватна језичка решења за нове ентитете – као што су сајбер, селфи (хм, можда је себић решење?), а међу којима су најрепрезентативнији примери у говору младог, урбаног човека управо фејл и бинџовање – него их малтене априори усваја.

Са друге стране, за то можемо да захвалимо Вуку Караџићу, наш језик допушта да све пишемо како га и кажемо и све се туђице које усвајамо дају транскрибовати.

Лјуди под утицајем филмских, музичких и интернет садржаја у новим речима проналазе својеврсни лингвистички комфор. То треба разумети као варирање језика на генерацијској скали, један варијетет српског, а не као “кварење” нечег “нашег”.

И шта уопште значи “наше”? Ко смо то “ми” ако нам се не дозвољава да сопствени језик надограђујемо и мењамо? Још ће нам патриотска крвна зрнца пребројавати зато што не пристајемо да сабијамо серије?

Извор: Недељник

MD MONTEL