Zašto je bindž bindž i zašto je baš srpski bindžovati (hvala Vuku Karadžiću i našem lepom i modernom jeziku)

KOLUBARA Brčko

Ono što ljudi smetnu s uma, ono što nas uče, valjda, još na prvim časovima srpskog jezika, jeste da je on – kao i bilo koji drugi jezik – živ. Menja se, razvija, raste, reči nestaju i nastaju, prilagođava se

“Tipični borac za čistotu srpskog jezika: Ujutru sina odvede na fudbal (eng.), onda se automobilom (lat. neologizam) odveze na posao u fabriku (fr.) gde prima platu u dinarima (arap.) s kojom ne može štošta da kupi u najbližem supermarketu (eng.); popodne se iznervira jer ne može da pronađe šrafciger (nem.) kako bi popravio šteker (nem.), i pre nego što legne u krevet (tur.) gledaće televiziju (lat. neologizam) i jako će da se iznervira što je počeo da se koristi pojam – bindžovanje. A mirno će moći da zaspi kad sočno opsuje ženu i decu i jedino tada će moći da pomisli kako je lep srpski jezik.”

Ovim “slučajem” Nedeljnik je zatvorio pregled nedeljnih događaja u novom broju štampanog izdanja, pošto je “bindžovanje” – ili, jednostavno, bindžovanje – zaista u neku ruku obeležilo prošlu nedelju.

Ako nigde, makar na Tviteru gde se povela diskusija o tome da li je po srpski da se serija bindžuje ili je srpskije da se “sabije”. Aha, to je bio jedan od predloga. Stvarno.

Jedna koleginica ispričala je na Tviteru savršeno ironičnu crticu koja je sjajno ilustrovala (ne)poznavanje sopstvenog jezika u Srba: neki je čovek ustao da protestuje protiv ozloglašenog bindžovanja, pa je uskliknuo da ima za to i srpska reč – “Maraton!”.

Da ne govorimo o tome što se Tviter podelio na tabor za bindžovanje i tabor koji zbija sarakstične šale na račun pomodara, je li, koji bindžuju, da jedni viču da je to ružan i nepotreban izraz (čuj, ružan i nepotreban!), a drugi predlažu da bindžovanje nazovemo “ucuggledovanje”, da pravom sprskom složenicom udovoljimo svim jezičkim čistuncima, pa ona retorička pitanja odakle dolazi ta “fensi terminologija”, a neko je mudro primetio da je sprski živalj kriv za bindžovanje, a da to ni ne zna, pošto revnosno bindžuje konferencije za štampu i gostovanja predsednika od jutarnjeg programa preko Upitnika i Hit Tvita, sve do Marića.

Autorka ovog teksta ima 25 godina i pretplaćena je na sve striming platforme dostupne u Srbiji, a bindžovanjem se bavi dugo unazad. Možda zapanjenost da je ljudima (naročito onima na Tviteru) reč bindžovanje otkrio Dragan Bjelogrlić pošto je drugu sezonu “Senki nad Balkanom” brendirao kao “prvi srpski bindž” ima veze sa tim što se kreće među ljudima koji i sami bindžuju i to i priznaju, nesvesni kakvo svetogrđe čine.

Ispostavilo se, međutim, da je baš tako bilo. Ne samo da su se sablažnjavali nad time kakva je to reč i teatralno tražili objašnjenje šta ona, zaboga, znači, nego im je taj izraz, eto, seljački i odvratan.

Odmah da razjasnimo: ne, ne postoji srpska reč za bindžovanje. Tačka. Ende.

I ne, kakvu god ingenioznu ideju ili predlog da ponudi Tviter, nije dovoljno dobra. Jednostavno nije. Deal with it.

I da, bindžovanje domaće serije jeste vest.

Večito se vode rasprave o tome je li srpski jezik bedan i siromašan ili bogat kakav samo nešto srpsko može da bude, dostojan jednog nebeskog naroda, i to je nešto što se takođe može egzaktno utvrditi, ali je ono što ljudi smetnu s uma, ono što nas uče, valjda, još na prvim časovima srpskog jezika, da je on – kao i bilo koji drugi jezik – živ. Menja se, razvija, raste, reči nestaju i nastaju, prilagođava se.

Živ ne znači samo liniju manjeg otpora koja se primenjuje kad je lakše izmeniti pravopis i uvažiti obadva nego opismeniti mase. (Obadva oblik nije nepravilan po sebi, već je stilski pleonazam. To se, međutim, nije odnosilo i na svakodnevni jezik.)

Živ ne znači samo ni uvažiti ustaljenu praksu i Elvisa Preslija i dalje zvati Elvis Prisli, što je sasvim okej. Zamislite da smo usvojili onog Al Pačina, ili čao.

Nove generacije stasavaju onlajn, i možda nam maternji jezik nije baš digitalni, ali je engleski postao svojevrsni esperanto internet zajednice.

Iako Klajn tvrdi da bi mlađe generacije trebalo podsećati na to da i na srpskom postoje reči kojima se za nešto može reći da je dobro, lepo, odlično, sjajno, fino, a ne isključivo “super” i “kul”, činjenica je i da mnoge reči imaju istu semantiku, a da su drugačije iznijansirane tačno tako da odgovaraju upotrebi u različitim prilikama.

Nije, brate, isto kad ti cica vidi poruku i kad je “seen-uje”. To je druga dimenzija. Fejl nije neuspeh: fejlovanje je deset puta intenzivnije od neuspeha.

Postoje, jednostavno, reči koje nemaju adekvatnu zamenu u našem jeziku. Srpski jezik često pokazuje slabost i inertnost; ne prati moderno doba, niti pronalazi adekvatna jezička rešenja za nove entitete – kao što su sajber, selfi (hm, možda je sebić rešenje?), a među kojima su najreprezentativniji primeri u govoru mladog, urbanog čoveka upravo fejl i bindžovanje – nego ih maltene apriori usvaja.

Sa druge strane, za to možemo da zahvalimo Vuku Karadžiću, naš jezik dopušta da sve pišemo kako ga i kažemo i sve se tuđice koje usvajamo daju transkribovati.

Ljudi pod uticajem filmskih, muzičkih i internet sadržaja u novim rečima pronalaze svojevrsni lingvistički komfor. To treba razumeti kao variranje jezika na generacijskoj skali, jedan varijetet srpskog, a ne kao “kvarenje” nečeg “našeg”.

I šta uopšte znači “naše”? Ko smo to “mi” ako nam se ne dozvoljava da sopstveni jezik nadograđujemo i menjamo? Još će nam patriotska krvna zrnca prebrojavati zato što ne pristajemo da sabijamo serije?

Izvor: Nedeljnik

MD MONTEL