Како је бајкерка реновирала дедину кућу и започела етно бизнис

KOLUBARA Brčko

После неколико година градског живота и рада у канцеларији одлучила је да се врати у своје село Љубиш на Златибору и тамо започне бизнис. Реновирала је дедину родну кућу саграђену почетком 20. века и мало по мало направила туристичко етно село „Дацовића конаци“. Од економисте прешла је у столаре и грађевинце, недостатак новца надомештала је маштом и од старог правила ново. Александра Дацовић испунила је дедин аманет да путнике намернике нахрани, смести на починак и пошаље на даљи пут.

„Као и сваком детету са села и мој план је био да одем у велики град. Али, како су пролазиле године и школовање, а затим дошао и први посао у граду, све више сам чезнула за миром који пружа породични дом а са њим и село. После неколико година рада у канцеларији одлучила сам да се вратим на село. Међутим, живот на селу није нимало лак. Много је физички тежи а приходи су много мањи“, прича Александра.

Породица Дацовић једна је од првих која се доселила и основала ово златиборско село. Од давнина се бавила пољопривредом и сточарством па је и Александра кренула стопама предака – засадила је малињак и воћњак на свом имању. Производе је продавала на Златиборској пијаци и тако направила прве кораке приватног бизниса.

„Како смо у породичном дворишту имали дедину родну кућу, која је саграђена почетком 20. века и која није ничему служила, решили смо да је адаптирамо. Доградили смо купатило, урадили изолацију, од окорака (отпад од дрвета) уредили ентеријер и кућица је добила стару драж упаковану у ново и модерније рухо“.

Случај је хтео да се у том периоду у селу затекне група сниматеља која није имала где да преноћи. Како у селу сви све знају, мештани су их препоручили, јер се од давнина код Дацовића свраћало на починак.

„Људи су преноћили а онда смо им спремили доручак јер је деда оставио аманет да путнике намернике никад не пошаљемо гладне на пут. За узврат оставили су ’част’ у вредности једног јагњета. То је одушевило целу породицу јер је уз много мање труда остварен приход за који су потребни месеци храњења и труда око узгоја животиња“, каже она.

Тако се родила идеја о приватном бизнису, етно селу и стварању озбиљне туристичке понуде. Александра је бајкер и са својом екипом пропутовала је добар део света па је и та искуства уградила у нови бизнис.

„Како спадам у групу људи која вози мотоцикле, пропутовала сам добар део Европе и имала прилику да спавам у разним смештајима по градовима и селима. Видевши једно домаћинство на северу Словеније, добила сам идеју да бих могла да направим нешто лепо и корисно од свог домаћинства и објеката који су већ деценијама па и вековима на нашем имању. Од старог млекара и бабине чатмаре настала су још два конака уређена у етно стилу. Све радове на објектима радили смо отац и ја па сам тако од економисте прешла у столаре и грађевинце“.

Недостатак новца допуњавали су маштом и од старих ствари правили нов намештај. Старе буриће преправљали су у столове и столице, креденце у комоде и ормаре. Тако су објекти су попримили рустичан изглед.

„Године 2014. категорисала сам објекте и основала пољопривредно газдинство ’Дацовића конаци’ са смештајним капацитетом. Од тада па до данас додат је још један објекат и изграђен базен у склопу конака. Вођени дединим аманетом, покушавамо да све госте максимално угостимо, да се осећају као код куће, да осете лепу страну сеоског живота и да пробају традиционалну кухињу и домаће производе“.

Село Љубиш удаљено је око 20 километара од туристичког центра Златибор па су Дацовићи принуђени да се боре за наклоност и анимацију гостију, јер је конкуренција велика а туристи имају све веће прохтеве и жеље.

„ Један од највећих изазова је како довести госта у потпуно неуређено село са пар стотина становника и учинити му боравак занимљивим и пријатним, да пожели опет да се врати. У селу и околини има доста неистражених бездана и пећина које нису обезбеђене за улазак, као и много природних лепота за које знају једино мештани. А било би јако лепо одвести људе да се упознају са чаробним призорима златиборских села и околине“, каже она.

Једна од потешкоћа са којима се сусрећу је и легализацијна и упис објеката у катастарске књиге као и пренос влаништва, иако су објекти стари по педесет и више година.

„У златиборским селима домаћинства се преносе са колена на колено, па се већи део земље и објеката још увек води на чукун деде и прадеде, који одавно нису живи. Све је то јако велика процедура, папирологија, утрошено време а потребне су и позамашне количине новце за таксе“.

У скоријој будућности Дацовићи планирају да изграде још објеката и повећају своје смештајне капацитете. Планирају и доградњу мобилијара, ресторана и велнес центра.

„И поред тешкоћа које се јављају у почетку, као и у сваком послу, саветовала бих младе да се врате на свој родни праг и крену са малим улагањима. Захваљујући општини Чајетина и туристичкој организацији Златибор, као и удружењу ’Екоаграр’, који се труде да уз изградњу инфраструктуре, субвенције и донације поспеше развој села, неће им бити толико тешко, барем не у овом крају, да стану на чврсте ноге у малом породичном предузетништву“, поручила је Александра.

Извор: бизлајф

MD MONTEL