ВЈЕЧИТА ДИЛЕМА И РАСПРАВА – Да ли је правилно да се каже и пише “срПски” или “срБски”?

KOLUBARA Brčko

Све чешће се у штампи, као и у разној литератури, срећемо са изразима“срБски”, а да ријетко ко покуша да објасни ту појаву. На овом мјесту ћемо пажњу посветити управо овом питању, а за примјер ћемо узети горе помињане ријечи: срБски.

Када читалац наиђе на придев “српски” написан у облику “србски” прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора који није најбоље упознат са правилом једначења сугласника по звучности, које налаже да у овом случају Б прелази у П.

Па се често чује и примједба: “Овај није чуо за Вука Караџића”.

Но, да ли је заиста тако?

Облик “србски” користе углавном они који су врло добро упознати са овим правилом, те намјерно скрећу пажњу на њега.
Многи се изненаде када чују да је и сам Вук Стефановић Караџић користио облик са словом Б.

Наиме, не само што је први ријечник штампан као “срБски” него и сам Вук о овом питању кореспондира са Владиком Лукијаном Мушицким, када му у свом писму наводи: “у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”.

На овај део Мушицки одговара у свом сљедећем писму Караџићу ријечима: “србски, Србкиња мора остати… и Немци кажу Хабсбург, и ми љубко а не љупко…

Да знам да ћете печатити Српски, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре”.

Са оваквим ставом, вјерујемо, сложио би се и наш познати пјесник Павле Поповић Шабчанин, а нарочито Милица Стојадиновић Србкиња.

У то вријеме је наша највећа пјесникиња била на врхунцу европске славе, а свом је имену сама додала наставак “Србкиња”.

Вук је с њом био у врло добрим односима и није забиљежено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

На крају крајева, ту су и ондашње “Новине Србске” да пазе на језик.

Дакле, облик “србски” је доминирао у другој половини XIX века, једнако као што је у првој доминирао облик “сербски”, који се изговарао као “сјербски”.

Стандардизацијом језика “Матица Српска” усвојила је облик “српски”, што никако није спорно.

Међутим, неки наши данашњи лингвисти наводе врло разумљиве аргументе у одбарну облика “србски”.

Па тако проф. Др. Љубомир Т. Грујић каже: “Погледајмо примјер са изведеницама од ријечи ГРБ. Придјев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примјењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица? Друго правило каже да када је властита именица корен изведене ријечи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. Не мијења се, у изведеној ријечи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене ријечи од имена (властите именице) СРБ”.

Дакле, како и зашто смо ми Срби промијенили име сопственом језику?

Опет се враћамо на Вука Стефановића Караџића и његову реформу.

Опште је познато да је Вук живио и радио у Бечу. У то вријеме је Турска империја била већ у стању распадања (неколико деценија касније се коначно и распала) а за превласт на Балкану борила су се два царства, Аустроугарска и Русија.

Балкан је тада био у геополитичком погледу најбитнија тачка у свијету, јер би она сила која контролише Балкан, контролисала и коридор Исток – Запад. То ривалство Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог свјетског рата, у коме су нестала оба царства.

Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану, а као Словени, и то Православни Словени, били су врло блиски Русима. Беч је ту везу покушавао да ублажи што је могуће више, па је из тог разлога финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана “на нож”.

Између осталог дошло је и до иницијативе да се “срБски” мијења у “срПски”, јер Нијемци нису могли друкчије да изговоре. О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи »Тајне “Вукове Реформе”«, коју препоручујемо онима који желе подробније да се информишу. Ови примјери говоре о страном утицају и да се своди на “одрођавање” Срба од Православних словенских народа.

Можда је најочигледнији доказ за овакву тврдњу офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије. Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе) користе. Али страшно је ако тога нису свјесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коријенима потпуно затру.

У том случају неће бити изненађење да за пола вијека, или вијек, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје коријене траже у Загребу, Бечу и Ватикану.

Извир: Србијански глас

MD MONTEL