Ћирилица је ПОСЕБНА: Ево шта је то одваја од других писама!

KOLUBARA Brčko

Језик је један од основних конституитивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава у народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другог.

О правом значењу наших старих пословица сазнајте у књизи “Тајни језик Срба”.

Kао што је језик основа националног бића народа, тако је национално писмо основа националне културе. Српско национално писмо је ћирилица. Њоме су Срби дуже од осам вијекова стварали своју културу европског нивоа.

Захваљујући Вуковој реформи, ћирилица је једно од најсавршенијих писама, готово сасвим фонетско: сваки глас има свој знак, и то један, без комбиновања слова. Срби имају грешну заблуду да је њихово писмо примитивно (а није, већ је једно од најсавршенијих), да с њим не могу у Европу (а у Европу су Срби давно ушли управо с ћирилицом). Уосталом ћирилица није само српско писмо (а и да јесте, могли би се угледати на Грке, који имају јединствено писмо, али га дослиједно чувају, и то им није сметало да уђу у Европску заједницу); ћирилицом пише низ словенских народа, који броје на стотине милиона становника – и ћирилица је свјетски алфабет. На крају, ни то није безначајно – ћирилица је прва отишла у космос! Зато сваки Србин треба да пише само својим националним писмом – као што сваки Словенац и Хрват пишу само латиницом.

Латиницу, као друго писмо, Срби су прихватили почетком прошлог вијека, заједно са идејом југословенства, у знак отворености према латиничкој браћи. Српска престоница постала је готово сасвим латиничка. Уврежило се и мишљење да су Срби двоазбучан народ, што није тачно – нема двоазбучних народа. (Додуше, одређена двоазбучност је постојала у условима српскохрватског језичког заједништва, и то, опет, само код Срба.)

Зато Срби треба да пишу само својим писмо – ћирилицом, а треба да знају читати латиницу како би им била доступна многа дјела српске културе и науке која су у минулом вијеку штампана латиницом, а и због суживота са својим латиничким сусједима, који би, такође, требало да знају и ћирилицу.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, гдје ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у цјелини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и његујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морамо употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

Текст је преузет из књиге Kако се каже, Милорада Телебака.

Извор: Опанак

MD MONTEL