Ламент над Ћирилицом

KOLUBARA Brčko

Из словенских времена
вапи зов Глагољице
и кћери Ћирилице
од предака Словена.

Данас од играња бајна
гаси се Вукова „словарица“!
Није то никаква тајна
остајемо без – лица!?

Где ли си, мрки Вуче,
васкрсни бар једанпут,
Марсовци децу уче,
покажи им рајски пут!

Опет нам „бекавица“
ледном школом одзвања,
а твоја ћирилица
све мање даје знања.

Ти живот цео даде
у бици за језик рода,
све то у амбис паде
због „језичара“ изрода.

Сви се у веру куну,
крсте се десном и левом,
спремни на јалову буну
са главом пуном плевом.

Свети се отац Ћирило
у гробу преврће тужан!
То никад није било:
Зар рођени језик ружан!?

Туђем се даје првенство,
своје слово се куди!
Азбуке савршенство
не цене наши људи.

Нестаћемо к’о Маје
и Инке с овога света…
Ако овако потраје –
Ћирилица неће да цвета!

(Не)знамо што је то тако!?
Чему води крст небриге?
(Са)чувати није лако
предака свете књиге.

Мирослављево јеванђеље
како златити латиницом!?
Бездушне светске жеље
не пиши српском буквицом!

Испевам ламент векова:
Остаје без српског лица
сиротица Вукових слова –
Мајчица ЋИРИЛИЦА!

MD MONTEL