Говор Анђе Полић у Чикагу 1963 о узроцима и почетку црквеног раскола

KOLUBARA Brčko

Захваљујући Љубињцу Раду Ликићу, који је објавио веома занимљив и важан документ, преносим у цјелости говор којим се Анђа Полић, предсједница Кола српских сестара у САД, родом из Херцеговине и околине Љубиња, обратила Србима у Чикагу и САД-у по повратка из посјете Београду и Југославији 1963. године, у коме говори како су комунисти покоравали Цркву, уцјењивали свештенике и изазивали раскол. Анђа и Тодор Полић су велики добротвори и задужбинари, више деценија су живјели и радили у Лос Анђелесу и подржавали свој народ и Цркви широм Америке и у постојбини.

Говор који је тетка моје покојне мајке, покојна Анђа Полић рођена Будинчић одржала 29. јуна 1963. у Чикагу на скупштини Америчке епархије. Ово је чиста ексклузива и овај говор претходио је расколу.

Нашла сам се у Београду маја ове године. Као предсједница Савеза кола српских сестара, и као скромни работник на нашој национално-просвјетној њиви, хтјела сам на самом извору да видим како изгледа стање у, цркви и шта ми из Америке можемо урадити за оживљавање радова на подизању храма Светог Саве на Врачару.

Нисам знала ни слутила да се тих дана у Београду спрема подјела наше слободне Епархије, којој је недјељивост или јединственост призната и 1923., и 1933. и 1939. године, и све то унијето у два устава: Српскоправославне цркве и Америчко-канадске епархије. Сви ми из слободног свијета били смо срећни да је та јединственост и аутономност била призната прије рата, јер би 1944. године комунистички притисак превладао. У тој аутономији и недјељивости гледали смо највећу сигурност, и за наше храмове и наше народне домове, које предано подижемо, и око којих се сви окупљамо, без обзира на наше политичке подјеле и остале сукобе.

Наговјештавање подјеле наше епархије на три дијела је сигуран раздор у нашој кући, са неким нејасним и сумњивим залеђем. Иако раздор још није експлодирао, стање ме је претворило од посјетиоца у посматрача. Моја претходна осјећања, прије него сам имала сазнања о реченом залеђу, била су у жељи да будем уз свога патријарха прије него уз свога владику, тим прије што сам са владиком имала и неких сукоба, сукоба без моје кривице, у које овом приликом нећу улазити. Надала сам се да ћемо јединство и аутономију Епархије, а с тим и њена милионска имања, заједно са нашим задужбинама које подижемо или планирамо, сигурно очувати, а епископа вјероватно жртвовати.

Собу у највећем београдском хотелу већ сам била резервисала, али улога предсједнице Кола српских сестара, социјалне работнице и добротворке, дала ми је у Београду превелику цијену, коју нисам тражила ни жељела. На аеродрому сам дочекана као да сам принцеза. Моје кофере преузели су и смјестили у луксузни аутомобил. На царини их нико није прегледивао, као што је обичај и закон. Патријаршија ми је одмах ставила на расположење и свој аутомобил и своје услуге, иако ме је на аеродрому чекао дјевер Трифко, са изнајмљеним аутомобилом.

Са аеродрома ме, дакле, нису одвели у хотел, већ у Патријаршију, стан Његове светости, патријарха Германа. У стану ме очекивала његова сестра, госпођица Радмила Ђорић, негдје народна учитељица, дама и личност која би сваког брата правила поносним. Она је била и моја сестра и моја пријатељица, за све вријеме које сам провела у том ријетко топлом и гостопримљивом српском дому. Све своје слободно вријеме проводила сам са Радмилом и од ње сазнавала многе ствари, које нису сада на дневном реду, и од којих се ова поштена душа не би постидјела ни пред једним озбиљним српским скупом.

У вријеме мог доласка у Београду се одржавала редовна годишња конференција свештеничког удружења, начијем је челу неки Смиљанић, и у којем је око 95 посто свештеника. Патријарх ми је рекао да су економски разлози овако високог одзива у удружење, а прије свега каснија пензија. Предложио ми је да се одазовем позиву да присуствујем и поздравим ту конференцију. Не знајући много о томе, а поготово не о проти Смиљанићу, који их води и организује, нашла сам се у њиховој средини, иако ми је неки тајанствени глас шаптао: – не иди тамо. На свечаној вечери, умјесто стотину делегата, било их је само дванаест. Главну ријеч водио је Смиљанић, прота, стевро-презвитер и комунистички пуковник, како ће ми рећи. Пратила га је супруга. Ту је био и протођакон Бранко Петровић, који је са епископима Дамаскином и Никанором долазио и до Америке, као члан неке делегације. Доћи ће и до здравице, на тој царски богатој вечери, као да смо у најбољим данима. Из здравице сам схватила да се нешто ново ваља иза брда, јер расцјеп у цркви није још био дошао до јавности.

Ријечи и пажња вечери окренута је мени. Осјећам да мисле на наша богата имања по Америци и моју улогу у Српским сестрама. Истичу моја доброчинства и моју улогу предсједнице, као да сам, малтене, предсједница Америке. Одвајају ме и од Тодора, као он је конзервативни српски шовиниста, а ја напредна или прогресивна српска сестра, скоро – сигуран њихов сарадник. Нашла сам се у неприлици и у чуду. Нисам их прекидала, слушала сам. Послије дугих и досадних здравица Смиљанић је причао и неке вицеве. Мучило ми се све више и нисам га пратила. Касније ћу га често виђати и у патријаршији, и мислим да је мало тако арогантних и досадних људи, те је за мене остала тајна како такав човјек може да води икога, а тек да води свештеничко удружење.

Понадала сам се да ће то бити и прва и посљедња београдска свечана вечера, али нисам имала право. Приређен је банкет у Патријаршији, ни мање ни више него у моју част. На њој ће се наћи сва лица из Патријаршије,

Свештеничког удружења и Вјерске комисије. Двојицу људи позади означили су ми као Мому Марковића и комесара Дилпарића. Наљутило ме је њихово присуство, да сам га предосјетила избјегла бих вечеру, “разбољела” бих се. И ту ће пљуштати здравице, иако ће се наметати укоченост гостију. И ја сам била на том нивоу расположења и разочарења. Мени вечера није могла пријати уз комесара, и једва сам чекала да се све то заврши.

Патријархова сестра Радмила била је увијек у кући, мени су за спољни свијет додијелили двије личности, мимо моје жеље и потребе. Једна је била игуманија Февронија из раковичког манастира. Други пратилац био је протођакон Бранко Петровић из Патријаршије. Због тога је уз мене игуманија Февронија добила собу. Та жена имала је 31 годину, једра, лијепа и необично ћутљива особа, увијек у неком страху, и комплексу инфериорности.

Имала је брата комунисту, што је за мене било необично и готово невјероватно. [коловао га је патријарх.

Разговори с њом били су стално ограничени, као да смо са различитих планета. То је резултат стања комунистичког друштва, у коме се свако плаши свакога, у мјери какву нисам прије познавала.

Патријархову родбину, поред сестре и игуманије, чине кћер, син и његова дјеца. Кћер Јованка удата је за инжењера Новаковића. Њу не занима политика, иако јој је муж познати комуниста. Патријархов син Властимир Ђорић има звање протођакона, што је у складу са породичним наслеђем, јер је и патријархов отац био свештеник.

Син служи у цркви Ружица, која је у склопу старе београдске тврђаве. Он, син, и његова супруга Ђурђица имају и аутомобил, луксузан и нов.

Сестра Радмила није била много очарана ни њима ни њиховим луксузним животом, а најмање њиховим честим путовањима. Прича ми, ради илустрације контраста, да се свештеници издржавају од прилога своје пастве, те зато и немају својих аутомобила. Али њега мора имати љепушкаста Ђурђица, јер она је “пинк”, а то значи црвенкаста до ушију, ако не и сасвим црвена.

Патријарх Герман имао је и брата љекара, који је преминуо лане. Његова удова Ема, нешто млађа од Радмиле, често је долазила до нас, који пут и ноћу. Имала је луксузни стан од 5 соба, за њу и двоје дјеце, јер није мијењан послије љекарове смрти. Радмила ми је, са болом у души, причала како је њихов брат сахрањен у селу Велика Дренова. Покојник је био државни љекар и важна личност у комунистичкој партији. Његова супруга избјегава било који политички разговор у мом присуству. Није искључено да је била и политички блиска свом мужу. И погреб брата обављен је без икаквог вјерског чинодејства. Изнад отворене раке стајали су заједно и брат и сестра, али се за покој братове душе Свевишњем није помолио ни патријарх, већ је погребу присуствовао само као – брат, и ништа више. Значи да је, мимо своје добре воље и хришћанске искрености заборавио да је он само брат, већ и српски првосвештеник. Кад сам и то чула, свијет се почео окретати око мене, те ноћи нисам склопила очи, не корећи толико самог патријарха колико судбину, и свијета и хришћанства, који понизно дрхте или метанишу пред сјенкама комунистичких чудовишта.

Рекоше ми да и удова Ема не би могла задржати луксузан стан и приличну пензију кад не би имала протекцију, или кад би радила другачије него је од 1944. године радио њен супруг – изразити комуниста. У свом мирном селу Велика Дренова патријарх Герман подигао је своју задужбину, јер је ту и почео своју мисију православног свештеника, прије него ће изабрати Трстеник. Доспјећу и тамо, из радозналости, да боље упознам једно српско село. Ту сам била и слушала када је свештеник тога храма причао проти Властимиру, патријарховом сину. “Већ смо у другој години од како је овај храм освећен. За све то време имали смо једно једино венчање и једно једино крштење. Обоје у потаји, кријући се од света.” Тога дана у цркви служена је литургија. Изузев мене и моје пратње, те попа Властимира, у храму није било никога.

Кад бих остала насамо са сестром Радмилом, она би се отварала и причала доживљаје из учитељовања: “Нисам смела да идем у цркву, иако сам свештениково дете, свештеникова сестра, а касније и надлежног владике и патријарха српског. Одмах иза рата, 1945. године, у моју школу упали су месни комунисти. Наредише деци, без обзира на то што сам и ја ту, да се моле Богу да им дају дарове. Деца послушаше и молише се Богу, али дарови не падају с неба нити излазе из земље. Онда деци наредише да се моле Титу уместо Богу. Деца урадише и то, и бомбоне из комунистичких џепова излетише и разасуше се по учионици, и тако набедише децу да је то њихова права молитва. Тај трик пренели су из других школа. Били су то страшни дани самовоље, понижења, глупости и срамоте, толико страшни и ружни да их је и сам Ранковић морао осудити.” Причаће ми даље: “На дан Свете Тројице она ће са снахом Емом поћи у манастир Ваведење код Београда. Обје су се забрадиле да их ко не препозна.”

Сваке недјеље, док сам била у Београду, ишла сам у цркву а Радмила ми се није прикључивала, увијек је имала оправдање да прикрије истину: прави страх од посљедица сваке побожности. Ако није било игуманије Февроније, која ме је код куће стално пратила, ту је био онај други пратилац, Бранко Петровић. Нисам га се могла отарасити ни кад сам ишла да уређујем фризуру. Кад сам чула да у манастиру Ваведење живи црногорско-приморски митрополит Арсеније, осуђен на тешку робију због тога што је рекао:”Једног дана спасиће нас Америка”, изразила сам жељу да га посјетим. Он је прихватио мој захтјев, иако је био скоро на умору. Дозволу ми нису испунили, а тражила сам је путем цркве.

У мојој души ово је био нови талас побуне, који ће оборити мој укупан утисак из Београда и земље мојих родитеља. Било је више понуда тамошњег свијета да се састану и поразговарају са мном, али мени је то било онемогућено карантином у коме сам била затечена. Није то било лишавање моје слободе кретања, а била сам под надзором више пратилаца, чак и једног Ђоке, патријарховог шофера, иначе превејаног комунисте.

И свештеницима је било наређено да се држе подаље од мене. То свакако није била патријархова идеја, већ наредба свемоћног цензора и надзиратеља из комунистичке вјерске комисије.

Једва сам издејствовала дозволу да у фрушкогорском манастиру посјетим владику Варнаву, другог мученика, уз митрополита Арсенија. Уз дозволу добила сам и појачану контролу. Његово преосвештенство мученик Варнава, изнемогао од премного тортура, покушава да говори, али то иде тешко, усљед немоћи али и страха за мене. Иначе он је рођени Американац из Гери, Индијана, у којој и даље имамо заједничких пријатеља.

Уграбио је прилику да ми дошапне: “Питај патријарха ко му је поклонио аутомобил и зашто? Ко му је купио оне скупоцене одежде и зашто?” Нисам се усудила тражити да ми каже он, али сам исте ноћи чула у Патријаршијском дому: да су то Титови поклони. Била сам изненађена.

Патријарх све те повластице и поклоне правда условом за опстанак цркве. За многе ствари које ми је говорио нисам питала, сам их се дотицао. И одвајање македонске цркве није његова жеља већ обавеза и одлука коју је наслиједио од патријарха Викентија. Сликање са Титом, које комунисти приказују свијету као свој либерализам, или присуство поред Тита на јавним парадама и комунистичким празницима, тумачи се као рефлекс нужне сарадње између цркве и државе. Рећи ће: “Ми друкче не можемо јер су нас издали савезници и оставили на цједилу. Али ако је таква наша судбина није и ваша, јер ви живите под другим приликама. Без контроле и одобрења Вјерске комисије, овдје, нема ни црквеног живота, све је у њеним рукама, па и ми сами.”

У свом дому патријарх је увијек сједио замишљен, рекла бих и несрећан. Говорио је мало. Кад су уз њега унучад, по двоје од сина и кћерке, он их је стално и њежно миловао. Његове ријечи, држање, па и улога, могли су често да изазивају самилост и сажаљење. Њих увијек осјећамо пред лицем мученика, који су изабрали небеско царство, јер нас њихове муке боле као своје. Њих осјећамо и пред лицем невољника, који су земаљско царство претпоставили небеском, баш зато што их Свевишњи није уздигао до небеских висина, до којих је издигао њихова достојанства или дужности. Таква немилост растужи и нас, а ја бих рекла – не прави срећнијим ни њих. Поред свега тога остаје чуђење и питање: зашто владике морају имати луксузне аутомобиле, међу паством која гладује и дрхти од сталног страха за достојанство и свој живот? Свако, чак и дјеца, зна да нови аутомобили које не купују ни опљачкане цркве, ни опљачкана паства, значе капитулације и покорност дародавцу, не ради Бога и Христа, већ ради свог земаљског благостања.

Ето, зато није никакво чудо што сам у Београду често чула: “Сваки владика с новим аутомобилом признаје нам отворено да је освојен.” То још не значи да је продао душу, већ само да је трошно тијело изнад ње уздигао.

Једном приликом, у храму Светог Вазнесења, кад је била нека већа прослава, црква је била пуна, на челу са више свештеника, а ја предмет нарочите пажње и дивљења, које нисам могла да расвијетлим. Али била сам и у Срему на црквеној слави једног лијепог Божијег дома. Црква је опет била препуна свијета, иако других празника у њој готово нема никад. Међу свештеницима видјела сам и проту Александра Раденковића, и није био у стању да ми приђе, а камоли да ми што каже. Послије три дана и он је изабрао слободу, па преко Њемачке дошао у Америку.

Срешћу га у Диселдорфу, рећи ће ми:”Полиција је наредила народу да сви морају доћи у цркву, како би ти видела колико су верске слободе бескрајне, а паства верна и срећна– слободна.”

У свечаној сали Патријаршије позваће ме на прославу Светитеља Ћирила и Методија. Ишла сам иза патријарха, по дебелом тепиху, између свих званица до почасних мјеста. Сала је била пуна а лица људи мало зачудна, без хришћанске побожности или пијетета према великим хришћанским мисионарима с нашег југа. Људи сједе и тупо гледају, укочени као кипови. Један ће и доста гласно, чули смо га и ја и патријарх: “[то ће нам ови амерички капиталисти?” Овим је било јасно да испред нас не сједе православна српска браћа, већ најобичнији комунистички агенти, доведени да салу испуне и замагле очи, и мени и другим добронамјерним гостима, уколико их је било. И то ме је ошинуло по срцу, тим више што све то патријарх зна и види, толерише и прима. Лијево од мене сједјели су Дилпарић, Смиљанић и неколико њихових доглавника. Угледах и херцеговачког владику Владислава, и он је као и ја тужног лица и израза. Груба, дивља, често искежена лица и угојена незграпна тијела комунистичких жбира и шпијуна.

Уз такве људе нисам могла ни сабрати мисли, а камоли пратити сва та свечана говорења. На крају приђе ми владика Владислав, те у патријарховом присуству окрећући се на све стране да га ко други не чује, рећи ће: “Ви бисте нам добро дошли у Херцеговини. У Црној Гори вера је умрла, а у Херцеговини умире све више. На Духове, манастир Житомислић слави своју славу. Дошле би хиљаде да вас чују и нешто више сазнају о слободама и благодети праве вере, коју је створила Америка. Наши су храмови празни, у њима нема више пастве. Празна зјапи и тужна катедрала у Требињу, којој је Михајило Дучић залуду приложио десет хиљада долара. Ваше искрене речи и вера у Бога подигли би клонуле духове, а пробудили успаване савести.”

Усред владичине ријечи умијешаће се патријарх, с негодовањем на лицу и у ријечима. Не питајући ме за моје жеље и планове одбрусио је патријарх Герман: “Ми смо већ утврдили програм пута и целог боравка. Зашто ми то ниси рекао на време? Сад је доцкан. Не враћајмо се више на то.” Тада се сјетих ријечи из конзулата из Лос Ангелеса, по преузимању визе:

“Наш Црвени крст организује секцију за жене. Они вас позивају у госте и с нестрпљењем очекују. Као предсједница Кола српских сестара, с великим искуством у Америци, ви ћете им дати и који добар савјет, како да се снађу и обезбиједе успјех.” Биле су то ријечи комунистичког конзула, и рачуница како од пута не бих одустала, јер сам већ тада била на некој раскрсници. Нисам могла доћи у везу са Црвеним крстом, ни са сестрама у њему.

Очито, у позадини је Вјерска комисија, која нешто снује иза црквених и православних паравана и пиона.

Моје стрпљење прилазило је крају, па и ако нисам праснула и изрекла све што сам желила и хтјела, то је било само из велике пажње према достојанству положаја и самој личности чије гостопримство сам уживала. Да сам становала у хотелу, како сам у доласку планирала, и да сам на прославу дошла са дјевером Трифком, ја бих искрено рекла, обојици, патријарху Герману и владици Владисаву, о Светој Тројици бићу у Житомислићу, светињи праотаца Тодорових и мојих.

Да ли сам слободна или не, запитала сам се.

Затекла сам се у београдској улози коју нисам жељела па ни разумјела, претворена сам у фетиш или робот. Већ сам била почела показивати љутњу, а онда помислих, па ипак овај патријарх није желио све ово овако, није желио зло већ добро, иако ја то добро нисам тражила. Дознаћу касније, он се плашио за мене, од комунистичких интрига и подметања, те је нашао да је за мене најпогодније мјесто његов топли дом, уз његову честиту сестру.

Пошла сам на Врачар да видим катедралу Светог Саве. Поћи ће и патријарх својим аутомобилом. Храм је оскрнављен, ни трага од његове топлине, он је складиште, гаража и комунистички хаос. Пристигле су и двије одговорне главе из Комисије и комесаријата, Марковић и Дилпарић. Заиста ми ту нису требали. Јасно је, патријарх их је обавијестио о нашем доласку. Не знам зашто, јер о томе нисмо говорили. Вјероватно му је тако било наређено.

Ту се нашао и архитекта Тодоровић, и цијели одбор за подизање храма. Слика будућег храма отужна је, гласно сам говорила:

“Ово је трагична слика. Хиљаде наше браће и сестара из Америке и Канаде приложиће све што могу да овај храм оживимо и дигнемо под облаке. Остаће мање средстава за наше америчке богомоље, јер ће се све сконцентрисати у овај свети центар, нашу нову Свету Гору. Ја ћу прва дати примјер прилогом од 100.000 долара.

Прилог ће стићи у Београд првог дана када посао на храму поново отпочне и за један или два реда подигнете зидове од садашње висине, на путу ка сунцу. На посао, браћо! И кад видимо да више нема забрана ни одлагања, пристићи ће америчко злато. Тако ћемо под светим кровом Светитеља Саве бити ближе Богу и Христу, и свим њиховим угодницима и светитељима.”

Моје искрене ријечи изговорене дрхтавим, готово плачним гласом, никога нису одушевиле. У чуду гледам их.

А они и даље стоје и слушају нијемо као да су стијене. Неке реченице по други пут преокрећем, да бих растопила њихове хладне оклопе и развеселила залеђена срца, јер што сам рекла – то би било урађено. Свој углед, на том часном пољу, уложило би и Коло српских сестара, и сва наша побожна браћа. Мислила сам да би за три године могла да заблиста та наша дивна катедрала, љепша и сјајнија од старог Хиландара или Високих Дечана. Овај приједлог поновићу писмено по повратку у Америку. Поновила сам обећање и нагласила услов, који поставља сваки добротвор. Одговор нисам добила на Врачару, ни касније у Америци. Разлози су прости: комунисти не дозвољавају да храм Светог Саве уљепша тужно београдско лице.

Путујући по Србији, затекла сам се у једном дућану, када ме продавач жестоко мјерио и загледао нарочито мој златни крст на грудима. Упита ме одакле сам. “Види се ко си кад носиш крст”, рече подругљиво.

Заједно са патријархом и пратњом сјела сам у државни аутомобил и упутила се у српске светиње Светог Наума у Скопљу. Пратиће нас будно око “анђела чувара” протођакона Бранка Петровића, који ме неће оставити на миру све док нисам сјела на авион на путу за Америку.

У Скопљу растала сам се са патријархом Германом, који је путовање наставио ка Светој Гори, у друштву митрополита Доситеја, а ја ћу остати у друштву владике Наума, који ме је дочекао и изразио добродошлицу.

Македонска митрополија ставила ми је на располагање свој аутомобил и возача, неког новог Ђоку, који је од цркве бјежао као и сваки ђаво. У Скопљу сам се одушевила радионици иконостаса, од којих један краси и нашу катедралу у Њу Јорку. Дивила сам се и здању Светог Спаса, једном од најзанимљивијих објеката и икона, из дана турске владавине и оскудне архитектуре тога доба.

Изненађује свеколика непобожност, а то што се свијету показују храмови, иконостаси и у свијету чувене фреске, резултат је жеље да се дође до туристичких долара, а не да се прикаже умјетност и побожност. Код манастира Светог Наума видјела сам школску дјецу, ескурзију из Црне Горе и Боке, и пратила шта им говоре учитељи. Била је то огољена пропаганда против вјере, и затварање цијелог бескрајног свијета у комунистички ограничени прах, или неограничену тамницу. Забољело ме је од тровања дјеце, полетјеле су ми сузе, запитаћу Господа: Оче, гдје си… Као да ми је одговарао тајанствени глас: У сваком злу крије се неко добро, зло ће га опет пробудити и окрилатити. Вјеруј и вјера ће те спасити.

Послије 6 недјеља растала сам се са сетром Радмилом, добром и несрећном душом, из честитог и несрећног српског патријархалног дома, дома који се руши заједно са осталима, и испод својих рушевина све више сакрива хришћанство и његове идоле, заједно са самим окованим патријархом. Хтјела бих да је све то тако и да нема неку другу позадину, која би ме чинила наивном у њиховим очима. Пут ћу наставити још 6 седмица по Европи, тамо ће ме сачекати и пратити Тодор, и након тамошњих искустава понијела сам друга сазнања и нове погледе на српство. Око патријарха све ми је постало јасно, његова душа је заробљена, која изгледа није звјездица комунистичка, већ на нашу општу жалост – само фанариотска.

Неко недавно рече: “црвени генерали”, а ја бих радије рекла “велики несрећници или невољници”, и то не увијек својом кривицом. Нису били јаки да изаберу крст мартира и мученика, као што су то урадили митрополит Арсеније и владика Варнава. Али таква слабост и земаљски магнетизам били су судбина многе њихове преживјеле браће у Русији. У почетку су се опирали па помирили са комунистичким оковима. Сада раде и слободни свијет обмањују како им се наређује. Ко једном загризе у земаљске или свјетовне повластице тај их се не одриче лако. Тим путем пошли су и наши несрећни и немоћни првосвештеници.

Ако ми из слободног свијета све ово не можемо схватити ни поздравити, ипак не заборавимо истину, све су то заробљени сужњи, велик дио и са поломљеним ребрима и главама. И они и њихова паства чекали су правду Запада пуних 25 година, и нажалост нису је дочекали. Капитулирали су доцније него што су то урадила њихова православна браћа у Русији. Слободни свијет, и поред свих својих међународних обавеза, није помогао издату слободу већ комунистичке терористе.

Бити расколник или безбожник, ребел или раб, ту су питања и одговори. Свевишњи ће ми опростити што ми је титула “расколник” много ближа од титуле послушног раба комунистичке тираније, титула ребела, много милија од титуле фарисеја и фанариота, а Бог и Христос изнад свих безбожника и безбрижника, били они мога или туђега рода.

Извор: Небојша Вукановић инфо блог

MD MONTEL