Обичаји и вјеровања на Светог Саву: Дан за могуће преломне догађаје и испит марљивости

KOLUBARA Brčko

Свети Сава се сматра највећим српским светитељем. Култ Светог Саве, који се у народу развио након преношења његових мошти из Бугарске у манастир Милешеву, био је толико јак да је довео до тога да су се и Турци завојевачи почели прекрштавати над његовим моштима. Из тог разлога мошти Светог Саве спаљене су на Врачару.

Међутим, дубоко укоријењен лик овог свеца у народу није блиједио. Многа вјеровања и предања била су везана за њега. Он не само да је био, како Чајкановић каже, наш најнационалнији светац, већ је био и много више од тога. Наиме, у његов лик уграђиване су и особине многих других светаца.

Али још занимљивије је то да Свети Сава није био представљен само као светац добре нарави, већ као велики доброчинитељ. Он је даровао људима многа знања и вјештине, многа материјална и духовна добра. У предањима је представљен као неко ко учи људе да ору и копају, он је доносилац ватре, женама је откривао тајне кувања, учио их да ткају, уводио нове занате и усавршавао већ постојеће…

По неким предањима, вјерује се да је Свети Сава још увијек жив и да борави међу Србима. У друштву Бога или неког другог свеца, он путује с краја на крај земље и људима дијели правду.

Често се замишља као старац сиједе браде прерушен у просјака, који искушава ближње молећи их за гостопримство или какву другу услугу. У зависности од њихових поступака, он их благосиља или проклиње.

Међутим, правда Светог Саве није увијек онаква какава се очекује од једног хришћанског свеца. У њега су, понекад учитаване и мрачне стране разних хтонских паганских божанстава. Дешава се да он не кажњава преступнике, већ да их награђује, а да смијерне људе кажњава.

У једној од легенди, Свети Сава је бацио проклетство на читаво село (проклео је сељане да немају свој дом, већ да се потуцају по туђим кућама просећи хлеба) само зато што један човек из тог села није хтео да му удели хлеб.

Ово показује да је у народу однос према Светом Сави био подвојен, што је и иначе било према бићима које посједују велику моћ. Од њега се очекивала помоћ и заштита, али се осјећао и страх од његових хировитих поступака.

За Светога Саву се још вјерује да је вођа вукова. Сељаци су га звали вучијим пастиром, а вукове његовим хртовима. Постоји предање у коме се каже да светац на свој празник, одлази у планину, окупља све вукове и одређује им коме ће и колико стоке поклати.

Желећи да умилостиве Светог Саву, многи нису радили на дан његовог празника. Посебно се пазило да се не чини ништа што би могло да призове вукове. Извођене су и разне култне радње да би се стока заштитила.

Традиција о Светоме Сави често је била везана  и за конкретна мјеста и објекте. Постоји велики број локалитета који носе име овог светитеља: Савин извор, Савина вода… Говорило се да је Свети Сава на тим мјестима прекрстио камен својим штапом и да је из њега потекла вода. Ти извори су најчешће љековити.

Народно вјеровање каже да ако на дан Светог Саве загрми у држави ће се десити важни и преломни догађаји,  или ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ријетка појава зими. О грмљавини на Светог Саву говори се и у народној пјесми “Почетак буне на дахије”.

Исто тако постоји и вјеровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину..

У Чачку, мајке које имају дјецу школског узраста, спремају на овај дан жито. У таковском крају вјерује се да су сви вуци пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смију да нападају зими. У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов пас благо уједе залуталу овцу. Сава се наљути и прокле кера да више ништа не једе осим оног што отме.

Тако је тај пас побјегао у планину и постао вук. Вјерује се да гдје он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са љековитом водом, ο чему свједоче бројни називи лековитих извора са његовим именом, као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Ужичке Пожеге.

Ο Савиндану се не раде тежи послови. У неким крајевима се не ради ништа. Негдје посте цијелу недјељу прије Савиндана.

Постоји народно вјеровање да на Светог Саву не смије да се носи ништа црвено. Ово вјеровање потиче из старих времена, док су сељаци страховали да им вукови не поједу стоку. Свети Сава се сматрао пастиром и заштитником стоке, те се она на Савиндан по обичају сама пуштала на испашу. Међутим, црвено се није носило јер се вјеровало да боја крви привлачи вукове.

Исто тако на данашњи дан не ваља отварати бритву и оштрити ножеве или било који алат како би вуковима чељусти остале склопљене.

Иако је дан Светог Саве такозвано црвено слово, на Светог Саву за кућне послове углавном важи контра од онога што је уобичајено на велике празнике. Баш зато што се стока у старо вријеме пуштала сама на испашу, сматрало се да домаћин Савиндан треба да искористи за све битне кућне послове. Тако се у неким крајевима Србије сматра да данас жене смеју да раде кућне послове, а чак је пожељно да се обави и велико спремање.

Сматра се и да дјеца на Светог Саву треба да науче нешто ново, макар неку нову пјесму, јер ће се у супротном улијењити и неће довољно напредовати цијеле године.

Извор: Опанак

MD MONTEL