Експедиција Крагујевац – Килиманџаро, 40 година од авантуре

KOLUBARA Brčko

Застава 101 Клуб (www.zastava101.serbianforum.info) прославља јубиларни 40. рођендан Експедиције Застава 101 – Крагујевац Килиманџаро.

Иако је била заборављена, чувена КК експедиција је након истраживачког рада Новице Марковића, једног од оснивача Застава 101 Клуба, поново познати историјски податак у ауто-мото свијету бивше Југославије.

Саговорници Новице Марковића, најзаслужнији за наставак приче о КК експедицији су проф. др Милан Ракочевић — идејни творац експедиције, Бранко Балетић, режисер филма “Крагујевац – Килиманџаро“, Зоран Симјановић — филмски композитор, и Миодраг Барлов, механичар Заставе.

Експедицију Крагујевац – Килиманџаро је осмислио Милан Ракочевић док је пјешачио пустињама Африке, у сачињавању нацрта експедиције му је помогао Бранимир Перић–Џо, наш шампион рели спорта. Драган Дракулић, тадашњи директор Комерцијале Црвене Заставе увидио је да је предлог о експедицији идеална прилика за промоцију најбољег модела југословнеске ауто-индустрије, али и шансу да се Стојадин испроба у експлоатацији под ненормалним условима. Експедицију је подржао и тадашњи директор Завода Црвена Застава, гвоздени Првослав Раковић.

Позив за помоћ у организацији су одмах прихватили “Модрича“, “Тигар“ и многе друге мале фабрике.

 

Након пригодне свечаности, експедиција је 14. фебруара 1975. кренула на пут од Крагујевца до Килиманџара, дужине преко 11.000 километара и то кроз беспућа Нубијске пустиње, савана, камењара, трновитих приједела и мочвара.

Маршрута:

Експедиција је прошла кроз сљедеће земље: Грчка, Египат, Судан, Кенија, Уганда (на жалост визе нису стигле на вријеме и КК је морао да настави кроз беспућа сјеверне Танзаније) и Танзанија.

Како би читаоци могли да провјере куда је експедиција морала да прође, ево списка битнијих мјеста кроз која су наши прошли: Крагујевац, Скопље, Ђевђелија, Атина, Пиреј, Патрас, Александрија, Каиро, Кена, Луксор, Асуан, Језеро Насер, Вади Халфа, Станица број 6-у пустињи, Абу Хамед, Ел Шереик, Бербер, Атабара, Сенди, Картум, Кости, Малакал, Конгор, Малек, Бор, Джуба, Торит, Капета, Локичокио, Лодвар, Китале, Елдорет и Накуру (На самом Екватору), Најроби, Наманга Аруха, Моси, Марангу, Момбаса, Килиманџаро – освојен је врх Џилмас поинт са коначиштима Мандара хат, Оромбо хат и Кибу хат. На врху Килиманџара се тада завијорила застава самоуправе.

Велика олакшица током ове велике авантуре је био постојање савеза Несврстаних, а Југословенски пасош је отварао различита врата и омекшавао ставове локалних власти, па су наши испраћани уз поздраве Титу. Није ријетка била ситуација да је командант удаљеног војног гарнизона био питомац војног образовања ЈНА и срдачно се обраћао на чистом српском језику. Али и поред тога, сусрет са војним, пограничним гарнизонима у забаченим дијеловима Африке до којих често вијест о проласку експедиције није стигла, није био нимало пријатан, и дешавало се да се експедиција нађе пред репетираним пушкама. Велики проблем је био у неспоразумима јер војници нису могли да разумију енглески језик. Тада се приступало споразумевању рукама, ногама, па се повремено морало и пасти на колена уз својевољно скидање кошуље или ципела као поклона и знака добре воље, то је у пар наврата био услов да се буде спроведен команданту и стрељање на лицу мјеста буде избјегнуто.

 

Енергопројект и друге југословенске фирме су изводиле радове широм Африке, тако да се експедиција могла обратити за помоћ и нашим људима стационираним у Африци. У широј близини градилишта, локално становништво је срдачно поздрављало Југословене који су им отварањем нових радних мјеста обезбиједили приходе. Широм Судана, Енергопројект је радио на копању пустињских бунара од којих су неки били поклон Југословенског народа. Не постоје ријечи којима би се описао став локалног становништва према нашима гдје су бунари спашавали животе и омогућавали наводњавање земље.

С обзиром на то да је то било вријеме прије ГПС-а, честа препрека је било непостојање прецизно сачињених ауто-карти. Дешавало се да Експедиција крене погрешним путем, па да се изгубе у саванама, тада би настале и кризе међу члановима јер би нервоза порасла. Али све се ријешавало успут и ефикасно.

Чињеница је да се оваквом авантуром не може похвалити већина произвођача аутомобила. Наши људи су са Заставом 101 прошли рај и пакао у исто вријеме. Иако су путеви формало постојали, у реалности то није увијек био случај. Камењари, сува ријечна корита, трње, сване у пламену, џунгле којом се углавном крећу звијери, а не људи, све су то били велики изазови. Најбоље ријешење за транспорт од Асуана до Вади Халфе је било унајмљивање трајекта у луци Асуан у Египту који ће превести експедицију и искрцати је на товарни док луке Вади Халфа у Судану. У стварности од луке Асуан је постојао док и барака лучке управе, трајект је била баржа за превоз животиња коју вуче застарели тегљач. У сваком случају, аутомобили су утоварени, и након 4 дана пловидбе језером Насер, експедиција је стигла до Вади Халфе — приобалном селу без товарног дока, са каменитом обалом. Баржа се морала привлачити обали снагом људских мишића јер није постајо ни чекрк, нити брод гурач који би то обавио. Џо Перић је заједно са локалним становништвом вукао сајле. У једном тренутку, зарђала сајла је пукла, фијукнула изнад глава чланова коју су и даље били на баржи. Баржу је понијела водена струја, а срећом, још једна баржа је била у луци тако да је јак ударац зауставио експедицију од ненаданог крстарења без контроле. Када је дошао тренутак да се аутомобили спусте са барже, испоставило се да је пад превише велики, па су се кола спуштала уз придржавање, а када би дошла до краја металне плоче по којој су спуштана, задњи трап је морао бити притиснут, како би се предњи крај мало подигао и ауто не би ударио у каменито тло.

Иако су читаоци овог текста навикли да се Стојадини кваре, па очекују да су се аутомобили распадали успут, кварови на Заставама 101 нису била честа појава, неколико носача мотора и један картер нису издржали скокове преко камењара у сувим ријечним коритима, двије задње виљушке и један гибањ нису издржали скок са дине од 3 метра при брзини од преко 130 км/х у Нубијској пустињи. Највећи проблем са аутомбилима је било утањање у пијесак у пустињи, то су биле највеће муке јер су чланови експедиције онда морали да гурају, копају и својом снагом да одглављују аутомобиле из пијеска – најбоље ријешење је била што већа путна брзина. Експедиција се озбиљно зауставила у Кенији када је за 15 километара трновитог пута дошло до 60 пуцања гума. Разлог је био очигледан, дугачко, оштро трње које се заривало у спољне гуме, цијепало унутрашње гуме, али и остајало заривено у спољне гуме, што се по мраку није могло видјети како треба. Велики напор је био неопходан јер су се гуме скидале пајсерима, лијепиле ручно и пумпале ручном пумпом. У тренутку када је нестало флекица за крпљење и лијепка за гуму, на 5 аутомобила, остало је 10 читавих гума. Ракочевић и Перић су тада оспособили један аутомобил на који су натоварили 20 точкова и кренули да потраже помоћ у најближем мјесту. Точкове су спуштали након неколико стотина метара одмах поред стазе којом су се кретали (пут није постојао) и користили их као путоказе како би се могли вратити по остале аутомобиле и своје другове. Имали су среће, врло близу експедиције у кризи се налазила база вјерске мисије, ту су наши нашли помоћ и машину за скидање гума са фелни. Становници мисије су их срдачно дочекали, натоварили су машину на камион, и скупљајући остављене точкове, дошли по остатак експедиције. Кола су оспособљена и у дворишту мисије се до наредног дана наставило крпљење пробушених гума. Сваки аутомобил је поред редовних точкова имао по двија у резерви.

Милан Ракочевић уз велики осмјех и даље тврди да је Застава 101 заиста било најбоље возило које су могли изабрати за експедицију, лаган, стартан, довољно брз, и економичан. Пустињска вожња је била велики изазов, морало се возити преко 120км/х како би се избјегло утањанаје точкова у пијесак, али нису свуда били могући услови за такву вожњу и тада су аутомобили извлачени на руке, у облаку прашине коју су чланови експедиције морали да гутају и удишу. Морало се возити у облику ластиног репа јер при великој брзини, Застава 101 оставља огроман облак прашине и пијеска иза себе који је смањивао видљивост и онеомогућавао правилно дисање путника у возилу иза. У пустињи нема оријентира, све је исто, 2 метра је тешко разликовати од 20 центиметра, па су (дине) скакаонице биле врло драматичне повремено. Компас је био једини спас од вожње у круг —показало се да било неопходно залијепити двије траке у боји на волан и инструмент таблу како би се одржавао идеалан правац и скретање са курса. Тако је током пустињске вожње возило КГ 508–56 завршило преврнуто на бок послије једне скаконице, а иза високе дине, тако да остатак експедиције није могао да види возило. Због велике брзине, када је примећено да један аутомобил недостаје, заустављање је морало бити на најближој тврдој површини како се сви аутомобили не би заглавили. Након тога је настала потјера за изгубљеним возилом, а навођење у пустињи је вршено коришћењем кућних огледала на којима је Милан Ракочевић инсистирао да буду обезбеђени за сваки аутомобил. Постојала је и радио веза, али пријемници су морали бити аматерски — цивилни, како не би дошло до проблема са војним контролама (оптужба за шпијунажу). Токи-вокији нису добро поднијели високе температуре и нису били довољно ефикасни. Температура у кабини је прелазила 40 степени, а достизала и близу 50. Очекивано би било да дијелови аутомобила пропадају од температуре, али то није био случај. А температура је била довољно висока да су се пластични дијелови радио-касетофона деформисали потпуно. Занимљивост је да су се свежа јаја која су чланови куповали успут, а која су се налазила у гепеку Застава 101, била потпуно тврдо кувана након дневе вожње. Велики балони са водом који су били на крову су готово кључали, па су у почетку блаже опекотине задобијане једноставним прањем руку. Једино што је било горе од заглављивања аутомовила у пустињи је била пустињска олуја Хабуб која је значајно смањивала видљивост, утискивала пијесак и фину прашину у све шупљине аутомобила, а трење пијеска у ваздуху је налектрисавало и људе и ствари тако да су варнице статичког електрицитета стално сијевале.

Поред екстремне вожње, људске судбине и ситуација у Африци је била шокантна за наше авантуристе. Људи Африке су и даље били у племенском уређењу, копљима и стрелама су ловили дивљач за исхрану. У многим забаченим дијеловима, људи нису имали никакво одијело на себи, ишли су наги. Било је и болесних и повређених, а гдје год је КК експедиција стала, а неко од домаћег становништва био у немилости, Богдан Шеклер, љекар експедиције, је свим својим снагама и дозвољеним расходом пакета лијекова помагао. У једном селу је Милан Ракочевић поклонио платно од свог турбана (довољно платна да се импровизује тога) једном младићу, а захвалност је била толика да је отац тог младића инсистирао да узму једну козу из његовог стада, што су наши једва успјели да одбију. Када је Миле Јелесијевић једном ловцу од два метра поклонио обичне бијеле гаће, тај се човјек толико радовао да је из све снаге скакао у вис, како то сликовито преноси Богдан Шеклер. Судбине водича које су наши ангажовали су такође биле дио свакодневног сазнања о том, непознатом, афричком свијету.

Од свих филмских, авантуристичких сцена, најдраматичнија се одиграла у Картуму. Неколико чланова експедиције је увече одлучило да оде до локалне кафане како би наздравили успјешном путовању до Картума. Том приликом нису знали да се алкохол точио до одређених вечерњих часова, а након тога био забрањен. Услијед опуштене атмосфере Слободан Николић, је изашао да провјери двије Заставе 101 које су биле паркиране испред бочног улаза у кафану. Милан Ракочевић је мотрио ситуацију са прозора. Одједном су се створили Ланд Ровери полиције, а наоружани полицајци су кренули да улазе на главна врата. Ракочевић, не знајући о чему се тачно ради, али свјестан да ће сви право у картумски затвор, а да се мора чекати тек јутро (остатак експедиције је увелико спавао у смјештају) да се контактира наша амбасада како би се ријешила ситуација је само викнуо нашима да бјеже, и потрчао напоље. У том тренутку полицијски Ланд Ровер је већ скренуо иза ћошка према паркингу гдје су биле Заставе, Николић видећи Ракочевића како маше рукама, пали Заставу 101 и даје пун гас пошто је Ракочевић улетио у ауто. Стојадин је летио низ улицу, полиција их је јурила, а онда је настао шок за Милана Ракочевића — улица се завршавала дрвеном бандером са потпорним стубом. Међутим, Николић је зналачки провукао Стојадина између бандере и потпорног стуба, а Ланд Ровер није могао даље. Директно су отишли у југословенску амбасаду гдје су добили објашњење шта се десило, и одмах су у пратњи особља амбасаде отишли у полицију да извуку ухапшене другове. Неспоразум је моментално ријешен и све се лијепо завршило.

Занимљиви су били сусрети са дивљим животињама, а фотографије о томе и свједоче. Заставе 101 су прошле између антилопа, лавова, зебри, слонова, камила, чак на филму са експедиције, постоји антологијска сцена где Џо Перић вози брзо за снимање, а жирафе се преплаше и почну да трче поред Стојадина, све изгледа као симболична трка између дивљине и цивилизације гдје је цивилизација побиједила. Слични су и кадрови авионских снимака из Кеније гдје је Бата Грбић био у изнајмљеном, туристичком авиону и снимао Заставе 101 како јуре пјешчаним предијелима.

Југословенски листови који су ексклузивно објављивали чланке и фотографије су били: Илустрована Политика, Новости, Борба и Вијесник. Многи други су то право откупљивали, а главни медиј је био ТАЊУГ. То је било вријеме када су се информације преносиле телефонским путем или телексом, а фотографије су се слале авионском поштом. КК експедицију су пратили и инострани медији Европе, а нарочиту пажњу су посветили медији земаља кроз које је експедиција пролазила.

Ако КК експедицију посматрамо из угла књижевне, фотографије и филмске умјетности, КК експедиција је изузетно значајан подухват јер су написане двије књиге: ’’Џамбо Африко’’ Богдана Шеклера и ’’Пукоказ за југ’’ Душана Секулића. У режији Бранка Балетића, кроз камеру Братислава Грбића, уз сценарио Гинке Милинковић и музику Зорана Симјановића, настао је документарни филм ’’Експедиција Крагујевац – Килиманџаро’’, који је био неповратно изгубљен дуги низ година, али упорност Новице Марковића и брижљиво чување од стране Милана Ракочевића је резултирало да се копија овог филма дигидализује са филмске траке и складишти под заштитом Југословенске кинотеке, као и Кинотеке Црне Горе.

Велики број фотографија су начинили Миољуб Јелесијевић и Милан Ракочевић, које је Застава касније користила у свим рекламним кампањама. У Танзанији је организовано фотографисање аутомобила уз позирање манекенке Вини Кибуја које су и за данашње појмове својевран примјер умјетничке фотографије. Фотографије Миољуба Јелесијевића су представљене у јубиларним издањима Илустроване Политике као фотографије које су обиљежиле 1975. годину.

Из угла аутомобилизма, КК експедиција је отворила врата тржишта Северне Африке за Заставу 101, али и за ФИАТ 128 . Нарочита хистерија за куповину Фиата 128 је настала у Египту гдје се овај модел склапао од дијелова из Крагујевца до 2009. године, а и данас је тај аутомобил међу омиљенима у Каиру.

Занимљивост је да је КК експедиција у појединим мјестима дочекана као такмичарска екипа ’’East African rally’’ јер је рута експедиција захватила дио итинерера овог такмичења.

Заставе 101 које су кренуле на експедицију су биле потпуно нове, са линије за Француско тржиште што значи да су вишеструко провјерени прије силаска са саме производне траке. Сједишта су била специјално тапацирана у комбинацији винил – штоф на сједалном дијелу како би се умањиле нелагодности врелих сједишта на високим, пустињским температурама. Примјењени су експериментални дијелови као што су уљни пред-филтер ваздуха, утеге предњег трапа – познате под називом ’’санке’’.

Вјешти аутомеханичари Заставе Николић и Барлов су током цијеле експедиције водили рачуна о добром стању Стојадина уз крајњи закључак да је Застава 101 заиста, за своје вријеме, био издржљив и поуздан аутомобил. Превентива која је урађена на мотору, када су температуре прешле 50 степени на пустињском сунцу, је да су вентилатори хладњака стављени у непрестани рад, што се показало корисним јер се ни један Стојадин није прегријао без обзира на високу туражу под којом су вожени по пјеску. Експериментално су тестиране посебне ’’пустињске гуме’’ из Тигра – врста крампон гуме са повећаном издржљивошћу на јаке ударе и високе температуре.

Експедиција је успјешно окончана у Танзанији планинарењем и освајењам врха Килиманџара, Џилманс поинта.

Чланови експедиције су се вратили за Београд авионом, а свих 5 Застава 101 је у возном стању укрцано на теретни брод у Танзанији и послато за Атину, гдје су их поново преузели чланови експедиције и довезли их за Крагујевац. Један од КК Стојадина (без претходног прања и усисавања) је био изложен на сајму аутомобила у Београду 1975. гдје су били присутни и сви чланови експедиције које је публика поздравила громогласним аплаузом. Аутомобили су затим раздијељени по филијалама Заставе гдје су дочекали крај свог радног вијека. Међутим, прототип Заставе 101 из 1969. је у неком тренутку стилизован као Стојадин са експедиције и као такав се налази под заштитом државе у хангару у Крагујевцу.

Аутор текста: Новица Марковиц – Застава 101 Клуб
Фотографије: Милан Ракочевић и Миољуб Јелесијевић

MD MONTEL