Композитор „Лијепе наше” почива на новосадском православном гробљу

KOLUBARA Brčko

Пјевачица поп, соул и џез музике Јосипа Лисац отпјевала је у Загребу, на полагању предјседничке заклетве Зорана Милановића, химну Хрватске и изазвала бројне и опречне реакције због начина на који је извела свечану пјесму. Неки у сусједству чак нису могли да препознају „Лијепу нашу домовину”, а извјесни Бошко Жупановић с приморја код Опатије тужио је умјетницу због повреде угледа ове државе. Tо кривично дјело, сматра он, учинила је тако што је химну интонирала „на изругљиви и омаложавајући начин”, како је навео у кривичној пријави која се брзо пронијела друштвеним мрежама.

Испоставило се да је ријеч о локалном бизнисмену који је за хрватски портал „Индекс” испричао да је правник, двије деценије у послу везаном за улагање у некретнине, као и да је спортски директор словеначког ФК „Копар”. Наводно су подношене бројне пријаве против њега, а 2009. судило му се због двије преваре и плаћања кривотвореним новцем.

„Не бих се ја упустио у те спекулације, ја нисам осуђивана особа. Казнене пријаве, знате шта су казнене пријаве… Ево ја сам сад поднио против Јосипе Лисац па ћемо видјети”, изјавио је.

У пријави пише како сматра да ниједан грађанин, без обзира на то да ли се ради о музичком умјетнику или било коме другом, „нема право нити тоналитетно, нити вокално, нити гестикуларно, а ни манифестативно умањивати тежину, озбиљност и значај интонације националне химне”.

Јосипа Лисац заправо је извела, у умјетничкој емоцији по којој је деценијама позната на сцени, мелодију Јосифа Руњанина (1821–1878), Србина официра и граничара у тадашњој аустроугарској војсци, али и композитора поријеклом из Мачве, чији је гроб у Новом Саду.

Ако је Руњанин Хрвате задужио химном, онда је Србе везао уз себе познатом патриотском пјесмом „Радо Србин иде у војнике”, коју је такође компоновао. Узгред, ствари са неким важним пјесмама народа на овим просторима стоје тако да је српску химну „Боже правде” компоновао Даворин Јенко на текст Јована Ђорђевића, док је популарну мелодију „Марш на Дрину” „углазбио” Станислав Бинички.

Уосталом, многи су са инаугурације новог хрватског предсједника чули и музику култне београдске групе „Екатерина Велика”, када је Милановић завршио свој говор ријечима: „Ово је кућа за нас, за све нас…” То је познати стих из пјесме „Земља” ЕКВ-а.

Композитор Јосиф Руњанин је краће вријеме живио у Новом Саду, гдје је умро и гдје је и сахрањен на Успенском гробљу, на коме почивају и друге личности из историје српског народа: Светозар Милетић, Васа Стајић, Коста Трифковић, Јован Хаџић… Чак ни многи Новосађани не знају гдје се налази то старо православно гробље, ушушкано у улици Новосадског сајма, некада Гробљанској, каже нам историчар Радивој Јованов из Удружења туристичких водича Новог Сада. Према његовим ријечима, групе хрватских туриста траже да обиђу ово гробље и виде гроб композитора њихове државне химне „Лијепа наша домовино”.

„Прије десетак година, делегација града Загреба била је у посјети Новом Саду и тада је договорено да ће Загреб одржавати Руњанинов споменик, с обзиром на то да нема потомака и да је био у доста лошем стању. Према ономе што ја знам, ипак најзаслужнији за обнову споменика јесте новосадски Завод за заштиту споменика културе”, испричао је Јованов.

Познавалац старог Новог Сада, историчар Ђорђе Србуловић, иначе дугогодишњи дјелатник овог завода, каже да је споменик над гробом Руњанина културно добро, а подигнут је 1924. На њему је бар рељеф са ликом овог официра и композитора, који је израдио познати новосадски вајар Ђорђе Јовановић.

Јосиф Руњанин рођен је у Винковцима, а поријеклом је из села Руњани код Лознице. Дјед Петар је био прота, а отац Игњат капетан. Био је најстарији од седморо дјеце у породици. Стигао је у Нови Сад двије године пред смрт, пошто је као официр принудно пензионисан. „Учествовао је у двобојима без одобрења”, каже нам Србуловић, објашњавајући да су официри у то вријеме имали право да бране своју част, али уз одобрење надлежних, а Руњанин се осјетио изазваним у ситуацији док је вечерао, када је „припити Хусар запалио цигару на свећу са његовог стола”.

Овај официр који је службовао у Првој банској пуковнији у Глини, а касније и у Италији, гдје је премјештен пошто се истицао као ратник, имао је и њежну природу. Био је музикалан и свирао је на гитари, цитри и другим инструментима. Оженио се Отилијом, ћерком капетана Томе Пераковића, и с њом имао кћер која се звала, како напомиње Србуловић, исто као ћерка Вука Караџића – Вилхелмина.

Живио је у кући иза данашњег Српског народног позоришта, у малој улици центра града, која данас носи назив по њему. Прије седам година, кућа се срушила и ту су никле зграде.

Пјесму која је од 1991. године хрватска химна компоновао је у Глини 1846. године, на текст хрватског књижевника Антуна Михановића. Са њим се никад, према ријечима историчара, није срео, већ је стихове узео из часописа Људевита Гаја „Даница”. Ту је 1835. објављена Михановићева пјесма под насловом „Хорватска домовина”, који је пао у заборав, а у којој је први стих „Лијепа наша домовино”.

„Антон Густав Матош је писао да за ту пјесму нико не би знао да није било мелодије”, каже Србуловић, наводећи како се сматра да је основ ове мелодије једна од Донацетијевих опера.

Извор: Политика

MD MONTEL