Књижевница Неда Козомара награђена за причу о Бањалуци: “Венеција” говори о љубави и боли

JP Putevi Brcko

Неда Козомара бањалучка је књижевница чије су приче редовно уврштаване у разне збирке, те је награђивана и на многобројним књижевним тамичењима.

Недавно је на литерарном конкурсу “Тајну река приповеда” из Београда, изабрана њена прича “Венеција”, да буде уврштена у збирку.

– Моја прича је насловљена по мосту “Венеција” у Бањалуци и тема се односи на једну љубавну бањалучку причу. Тај мост је био важан у вези двоје људи који се воле. Прича је истинита, лијепа је као љубав и сјетна јер нема срећан крај, али даје наду да се нађе подстрек у ономе што је остало иза њих. Свако ко је видио Врбас, памтиће његову зелену боју, неукротиве брзаке и све то подсјећа на живот, а шта је живот ако није саткан од љубави. Мостови, свугђе у свијету, привлаче љубавнике јер ђелују магијски на сањаре, они су украс сваке приче јер је специфичан поглед на ријеку с моста пошто вам омогућава осјећај да ћете ријеку дочекати у загрљају ако само пружите руке. Пошто наш живот није бајка ту има и других догађаја који од сањара обликује и озбиљне људе, племиће бола – рекла је Неда о својој причи.

Како каже, своје радове је почела објављивати после конкурс у Политикином Базару прије десетак година када је добила награду за најбољу причу.

– Та прича је почетак свега што сам писала касније. Било је још неких награда и признања, а Политика је објавила пет мојих путописних прича. Тренутно моје колумне објављују портали Српскаинфо и Објектив медиа – објаснила је.

Прошле године одржала је двије промоције збирке прича “Сенка Наде”, у Брчком и Бањалуци. Сада има доста нових прича и колумни те се са СПКД “Просвјета” договора или око нове књиге, или проширеног издања прве књиге.

– Мени је од свих послова око штампања књиге најлакше писање, јер је самостално, а попратне ствари су доста захтјевне ако немате сигурну финансијску подлогу да то све испрати. Ко то има од анонимних писаца који су заиста у есенцу писци, а не помодари који својом књигом хоће потврду важности свог лика? Мени је од свега најдраже кад чујем од читалаца мојих прича, нарочито колумни, да су се смијали неким описаним догађајима, јер има доста сарказма чак и на сопствени рачун. То највише волим. Јако је важно насмијати људе, а и најтеже. Најлакше је плакати и патетично јадиковати над судбином – додала је она.

Према њеним ријечима, друштвене мреже су јој биле од велике користи у промоцији њених радова.

– Друштвене мреже су мени биле од највеће помоћи и не знам да ли би до овога свега дошло да није било Фејсбука и портала на којима се годинама објављују моје колумне. Тако сам стекла публику која је пратила мој рад и своје промоције објавила на порталима, па се геометријском прогресијом број читалаца стварао. За све публикације, друштвене мреже су непроцјењиве – рекла је Неда.

Како је примијетила, данас су најчитанији романи, а највише се и објављују.

– Чини ми се да се највисе пишу и објављују романи. Неафирмисани писци се некако олако залијећу да пишу романе јер ваљда је то сертификат да су квалитетни писци. Као, ако мозеш написати роман, ти си “велики”! Ја мислим да је писање романа веома сложена и одговорна ствар, према публици и према себи. Ако нисте јавна личност, бивша супруга неког познатог лика или старлета, а нисте ни познати писац, јако је тешко имати пажњу читалаца у свеопштој хиперпродукцији самозваних писаца. Ја сам задовољна са своје двије промоције јер сам била присутна у јавности с причама и колумнама. Најтеже је било све то организовати, наћи лекторе, рецензента, одредити графику на корицама и све детаље који то прате – објаснила је она.

За свој најзначајнији дио живота сматра сваки који је протекао с породицом и неколико драгих пријатеља.

– Имам двије ћерке, два зета и три унуке. Живот ме је научио да немам велике планове. Имам жеље које се подразумијевају за здравље, а писање, то је мој разговор са мном који водим сваки дан – додаје.
Вољела бих да ме по томе памте

Неда Козомара: У Бањалуку сам се вратила прошле године. Напустила сам град, посао, пријатеље и дошла у Бањалуку одакле сам и отишла 1997. године у Брчко. То је доста храбра одлука јер ја сам овде сад анонимус, без било чије подршке, неких важних људи. Каријеру коју сам имала и одређени статус у друштву је остао и нико овђе нема појма о мени и свему шта сам за тих 22 године постигла радећи у ЈП Радио Брчко. Немам због тога анксиозност, песимизам и сл. јер сам рођени оптимиста. Нико ми не може одузети машту и хиљаде лијепих прича које имам у себи и чувам за вас. Вољела бих да ме по томе памте.

Извор: српскаинфо

MD MONTEL