Оскара за најбољи цртани филм “Сурогат” уз поруку на шатровачком језику

KOLUBARA Brčko

Када у култном цртаћу Којот коначно убије Птицу Тркачицу, у руци држи таблу на којој на шатровачком језику пише “Фала Ку..у.”

Када је рођени Билећанин Душан Вукотић 1962. године добио Оскара за најбољи цртани филм “Сурогат”, на додели награде објаснио је саму штетност појединих цртаних филмова за децу, те је између осталог рекао:

“Пре пар дана сам шетајући периферијом Загреба наишао на групу клинаца који металном шипком туку мачку по глави.
На моје питање зашто је туку, рекли су ми да су у цртаном филму видели да када се мачка удари по глави, изнад њене главе се појаве звездице, па су и они пожелели да те звездице виде уживо.”

Познат је и случај из Београда када су деца псу разнели главу петардом јер су видели да и Џери Тому убаци динамит у уста након чега му ништа не буде.
А зна се и за неколико случајева у Америци када су се деца бацала кроз прозор јер су умислила да су Спајдермен.

Овакав утицај су поједини цртани филмови имали на децу како пре скоро 60 година тако и данас.
Мада је данас ситуација доста гора, деца су од најранијег доба сами власници Таблет рачунара и даљинских управљача.

Сами себи праве репертоар на коме је свакодневно неколико домаћих и сателитских канала на којима се нуде агресивна чудовишта, наказе и ренџери увек спремни за батињање.

Борба са чудовиштима уз помоћ магије основни је мотив већине цртаћа а деца се диве наказама које бљују ватру, имају четворе очи, специјалне моћи и једни другима кидају делове тела.

Брз темпо живота и превише обавеза довели су до тога, готово да нема мајке која није детету гурнула телефон у руке да се занима док она прави ручак у кухињи, и уместо са родитељима, дете се временом повеже са уређајем и данас имамо случајеве да дете од две године сасвим самостално користи најновији Смарт телефон.

Свако ауторско дело, па и овај мој текст публици преноси одређену поруку и на неки начин покушава да јој се додвори, од особе до особе је како ће то схватити.

Да би публика реаговала, у овом случају деца, користе се одређена средства насиља.
Некада је туча Тома и Џерија схватана као игра у којој нема повређених, иако се и у том цртаћу приказује насиље, данашњи цртаћи су ипак сви пуни крви, јер је у првом плану профит а не васпитање дечака и девојчица.

Поред сцена насиља деца на интернету најчешће гледају цртане филмове кроз које су провучени порнографски садржаји и разни сатанистички знакови, те и канибализам.

Пре пар година један логопед ми је рекао да су данашњи цртани филмови за децу зла дадиља, и да дете које више од пола сата дневно гледа такве цртаће, поред свега изложено је да му се касније појави муцање и сметња у говору, јер се у филму нуди гомила речи, шумова и звукова које деца не могу да репродукују.

1997. године у току једног дана у Јапану је 653 деце примљено у болницу због епилептичних напада које је, како је касније утврђено изазвала 38. епизода Покемона.
Епизода коју ће касније сама Јапанска влада забранити да више икада буде приказана.

Гледајући јунакиње цртаног филма девојчице апсорбују обрасце будућег сексуалног понашања а код дечака се формира матрица којој ће несвесно тежити приликом избора животне партнерке и мајке његове будуће деце.

Проблем је озбиљан јер су деца изложена таквом масовном бомбардовању које психолози зову “Романтична глад код деце.”
Јер њима треба принцеза из дечије маште а нуде им жену лаког морала, треба им романтика, љубав и машта а на њих сипају сексуалну нечистоћу.

Толико да Снегуљица у једној сцени устима приноси предмед који подсећа на мушки полни орган.

“Снежана и седам патуљака” је прича о овисности о кокаину, сваки од седам патуљака које је Снежана упознала јесте један симптом о овисности о кокаину.
Први патуљак је поспан, други срећан, трећи хиперактиван, четврти пргав, пети стидљив, шести уморан а седми је стално кихао, што је седам ефеката које дрога оставља на човека.

Она се зове Снежана или Снегуљица, што је на Балкану сленг за “Snow White” или снежно бели прах који Снежана у једној сцени чак попут кокаина безазлено ушмркава.

Сам Волтер Дизни је био сатаниста највишег степена те је кроз сваки свој цртани провукао сатанизам, врачање, порнографију и спиритуализам.

У његовом цртаном филму “The Little Mermaid” у позадини иде песма “Kiss the girl” где група са Јамајке изводи афричке клетве и проклиње свако дете које гледа цртани.

У најпознатијем Дизнијевом филму “Паја Патак” створеном пред Други светски рат, патак Доналд стоји пред Хитлеровом сликом у нацистичком оделу, на глави има “Свастику” те нацистичким поздравом салутира Хитлеру.

Феномен слушања код деце је запостављен, деца су све више бића гледања, а оно што виде јаче је од оног што чују.
На тај начин закржља машта и послушност јер је ТВ постао бебиситерка.

Не постоји нити један страни цртани филм а да га нису створили људи који за циљ немају контролу ума а телевизија доминира животом деце како у урбаним тако и сеоским срединама, те је постала снажан фактор социјализације.

Некада су баке и дедови унуцима причали бајке пред спавање и тај део нису хтели препустити ником другом, не без разлога…

Али тај део посла данас је препуштен мобилним телефонима на којима се гледају цртани филмови од аутора о којима ништа ни ми сами не знамо, а циљ тих аутора је да деца постану “Слатки монструми.”

Дете је до пете године наш господар, од пете до десете је наш слуга, а од десете до петнаесте наш тајни савезник, након петнаесте постаје наш пријатељ или непријатељ…

Пише: Деан РС

MD MONTEL