КРИЗНИ ШТАБ

KOLUBARA Brčko

Све се мјења осим човјека. Ми смо само старији годинама а ћуд је увијек иста.

Мислила сам да се психоза рата и поратног доба никад неће поновити. Била сам сигурна да нећу више никад видјети хистерију куповине залиха, камоли излуђивање народа и панику од невидљивог непријатеља, тако мајушног да га голо око не види а такво зло да је цијели свијет поражен.

Да ли је то мало зло ујединило велики свијет?

Да ли се свијет уједињује само пред страшном несрећом јер живот постаје свима најважнији до момента кад људи постају сигурни да је невоља иза леђа и тад се опет почињу сепарисати по величини и тако у круг.

Сад се враћам на прву реченицу а ово што ћу изњети мозе вам помоћи, насмијати вас или згрозити.

Дакле, кад је негдје на половини ратног вихора проглашено званично ратно стање (не знам шта је био до тад) већина људи се сјурила по продавницама да покупују залихе свега и свачега. Ја сам отишла у прву парфимерију и купила 2 Колестон фарбе плаве боје, да се нађу!

То је била моја најважнија залиха а за остало се уопште нисам бринула. Данас се сјетих те ситуације кад видим да је еуфорија око куповине за недај Боже, почела. У моменту сконтам шта бих ја ишла у ту сврху купити?! Брзо сам одлучила и ево слике, како то раде жене у кризним ситуацијама.

MD MONTEL