ЗАШТО ЈЕ БУДУЋНОСТ НА СЕЛУ А НЕ У ГРАДУ?

KOLUBARA Brčko

Депресија и страх од оног што носи сутра надвили су се над градове као црни облаци.Иако су јасно видљиви издалека, ријеке људи са села и малих градова и даље се сливају у велике урбане центре у потрази за бољим животом. Оно што тамо налазе најчешће није ни живот, а камоли бољи. Да ли је напуштање села заиста рјешење?

Повратак на село

Није ни чудо што се старији људи одувијек, кад заврше са радним вијеком, уморни од таквог живота у граду који им је дао само преживљавање, враћају селу, на парцеле и старе куће које су им остале од предака.

Поред оних очигледних предности као што су спокој, тишина, чист ваздух, чиста вода, могућност узгоја сопственог воћа и поврћа које није третирано отровним хемикалијама, на селу проналазе и оне мање очигледне као што су руковања и непосредна безмрежна комуникација која полако пада у заборав.

Људи на селу не пролазе једни кроз друге него једни поред других, свјесни постојања других живих бића. Још једна од огромних предности села је смиреност која проистиче из спорог протока времена које као да тече дупло спорије него у ужурбаним градовима. Ово наравно позитивно утиче на становнике села који имају много мање проблема са депресијом, нервозом и обољењима проузрокованим притисцима на психу.

На први поглед, живот у већим урбаним срединама пружа разнолик живот препун могућности за остваривање снова. Кад се мало боље погледа, за већину људи тај живот и није толико разнолик него више личи на један монотони дан који се развукао на читав живот, сурови дан у коме се дјечачки снови о будућности гасе један за другим, иза себе остављајући само празнину и осјећај неостварености.

Прихватили смо депресију, стрес и несанице као нешто нормално, нешто од чега савремен човјек не може да побјегне ако жели да буде узоран члан овог друштва и да живи од свог, најчешће, недовољно плаћеног рада, прихватили смо да будемо несрећно срећни.

Миграције становништва из села у градове двије највеће земље свијета, Кине и Индије најбоље осликавају колико људи тражи срећу у градовима. У Индији је од 1951-2011. године број становика који живе у градовима нарастао са 17% на 31%, док је у Кини од 1990-2013. тај проценат порастао са 26% на 53.7%. У 160 земаља свијета више од 30% становништва живи у градовима, и тај број стално расте.
Село је савршена средина за одгој дјеце јер се на селу дјеца буде уз цвркут птица а не уз звуке бушилице за бетон, саобраћаја или гласне музике која допире из оближњег кафића.

Живећи у складу са природом, дјеца брзо науче да је цијене и да је чувају. Родитељи не морају да буду у грчу сваког тренутка питајући се да ли им је дијете сигурно стигло до школе или пријатеља јер се стопа криминала на селу веома ниска па су дјеца која живе на селу много безбиједнија него она која живе у граду.

Оно што данас додатно олакшава живот ван граница града је интернет који пружа брзу и једноставну комуникацију са цијелим свијетом. Више није неопходно велико груписање људи на малом простору ради лакшег комуницирања и размјене информација.

Сад можемо да пратимо све што се дешава у свијету па чак и да радимо из удобности уљуљканог живота на селу док посматрамо ведро ноћно небо са милионима звијезда којима се сваке ноћи изнова чудимо јер, због градског свијетла, смога и магле, нисмо ни знали да на небу постоје други објекти осим Сунца и Мјесеца.

Од свог настанка градови су политички, економски и културни центри који привлаче мноштво оних који желе да се остваре у једној од тих грана или просто желе да свој поштени сељачки, муком зарађени хљеб, замијене оним лакшим, градским, сервираним из туђе пећи, направљеним туђим рукама. Немамо кад да се запитамо ни шта је све у том хлебу, ни на каквом је столу мијешен. Кад сви једу јешћу и ја. То је психологија за којом се већина поводи. Нисмо ваљда сви будале.

Због великог броја становника нам се чини да су градови занимљивији и непредвидљивији него што је то заиста случај. Могло би се претпоставити да ће се у свакодневним сударима стотина хиљада или милиона неповезаних живота дешавати много хаотичније реакције. Али то није случај.

Градска свакодневица је прилично монотона, понека пљачка, силовање, убиство, протести… Све брзо досади. Послије једног истраживања о градовима, швајцарски физичар Алберто Хернандо је рекао:

„Дошли смо до сазнања да се скупине које броје чак и милионе људи понашају као кохерента цјелина. Милиони индивидуалних слободних и непредвидивих одлука доводе до заједничког исхода који је заснован на основним законима и принципима.“

Дакле, чини се да живјећи у граду, полако губимо себе и постајемо дио цјелине. Из угла владара то је добра вијест јер је лакше управљати мноштвом које се понаша као један организам него сваком индивидуом посебно. Из угла невладара, то није добра вијест јер то значи да само привидно доносимо одлуке јер су оне све вријеме дириговане.

Улицама градова према пензији марширају гомиле људи који још нису ни свјесни да су већ одавно роботи. Читав дан је испланиран а пола га проведемо трпећи ствари које су нам стале на пут – црвено свјетло на семафору, редови у којима заглављени чекамо, бескрајне рекламе на телевизији… Дружење и породица ће да сачекају неки други дан.

Због убрзаног и стресног живота у граду и усамљености до које он доводи многе своје становнике, све више људи схвата да им село, чак и оно удаљено само десетак километара од града, доноси бијег од већине проблема које им он ствара.

Због тога нас не треба чудити ако у наредном периоду будемо видјели све више повратника природи и здравом начину живота.

Извор: Живети са природом

MD MONTEL