Профил пандемије у Србији: Најмање верујемо политичарима

KOLUBARA Brčko

Доц. др Каја Дамњановић са Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду, од почетка коронавируса у нашој земљи спроводи истраживање “Психолошки профил пандемије у Србији”. Преносимо последње анализе истраживања које одговарају на питање – како смо у Србији реаговали на коронавирус, проглашење пандемије и ванредно стање.

Прошло је месец дана од када је у Србији регистрован први пацијент заражен коронавирусом. Група психолога са Филозофског факултета Универзитета у Београду је још тада почела да прати психолошке промене, а на питања о мишљењу, бригама, информисању и понашању је одговарало више хиљада људи. Овај пресек стања је приказан на основу анализираних одговора 4.200 учесника из целе Србије, а са нама га је поделила управо доц. др Дамњановић.

“У питању је велики број, који ће наставити да расте, пошто ћемо и убудуће пратити ситуацију, али узорак није репрезентативан, што значи да је уопштавање резултата ограничено, а цифре овде нећемо наводити”, каже она на почетку за Нова.рс. У наставку преносимо закључке до којих су она и колеге дошли за протеклих месец дана.

Првих месец дана

Успех суочавања са пандемијом, поред здравственог система, лежи у потпуности на нама. Циљ је био да уочимо психолошке правилности кроз време и да видимо да ли постоје неки догађаји, информације или оклоности изолације који су посебно изазовни.

Ово је специфичан друштвени, али и лични изазов, у ком је наш мали свет одједном видљиво стопљен са великим светом. Укратко, хтели смо да видимо шта нам је ових месец дана урадило.

Време је заиста почело спорије да тече и као да смо се, након почетног шока, навикли на то да је ово тренутно наша реалност и чини се да полако постајемо “слепи за промене” и у овој ситуацији. Колико дуго ће ова “нормалност” да траје нико нам није рекао, и иако је ситуација тешка, необјашњена и неизвесна на много начина, чини се да се наши људи, и љубимци, доста храбро и солидарно носе са ситуацијом. Укратко, хтели смо да видимо шта нам је ових месец дана урадило, да ли смо постали “слепи за промене” и како пандемија изгледа нама обичним људима.

Страх

Људи су уплашени и забринути, као што је и очекивано, а понекад и потпомогнуто. Од појаве нултог пацијента, првих десет дана забринутост, количина размишљања о “коронавирусу” и процена озбиљности ситуације расту са сваким даном и достижу први врхунац 17. марта, када је уведена и прва у низу забрана кретања.

Уверење да је могуће да се ограничи ширење инфекције је доста ниско, а још више опада након забележеног првог смртног случаја тј. као да у том дану увиђамо да пандемија не може да се заустави, да је стварна и да је опасна. Данас и забринутост и процена озбиљности ситуације јесу више него пре месец дана, али су и ниже него у најтежим тренуцима. Другим речима – изгледа да смо се у неком степену адаптирали на стање сталне и “оптималне” забринутости. Важни аспекти оваквих ситуација су и осећај контроле над сопственим животом и ситуацијом, или супротно томе, осећај беспомоћности.

Људи се осећају беспомоћно, а скок у том осећању смо забележили када се у јавности појавила идеја, а затим је и председник Александар Вучић потврдио, о разматрању да се уведе “двадесетчетворочасовни полицијски час”.

У психолошком смислу, у последњих месец дана читави наши животи су сведени на једну тему и изгледа да једино што можемо да урадимо је – да не радимо ништа. Делује као да је информисање једино што “радимо”. Брига и објективна немогућност контроле великог света и субјективна тежина контроле малог света су додатно појачани ако нам ситуација није разумљива. Како бисмо испунили базичну психолошку потребу да разумемо и објаснимо себи сваку, па и ову ситуацију, настојимо да сазнамо и повежемо различите податке из бројних формалних и неформалних извора.

Управо смо то и радили у протеклих месец дана, информисали смо се готово дупло више него што смо то радили пре пандемије. Ипак, раскошна мешавина одређених података, емоција, порука које добијамо могу додатно да нас узнемире, јер су информације о броју заражених и преминулих саме по себи тешке и тужне. У таквом веома напетом информисању о једној јединој теми, бележимо тренд сталног раста доживљаја узнемирености услед информација, а које је највише у уторак 30. марта, што је дан када су људи ишчекивали да ли ће бити потпуног затварања.

Коме највише верујемо?

Од почетка пандемије, по нашим подацима, највише смо се информисали на медијским порталима и порталима институција, и на друштвеним мрежама, а у последњих месец дана је порасло и ослањање на телевизијске садржаје, будући да смо и више крај наших малих екрана где чујемо баш свашта. Ипак, не верујемо свим изворима информација у истој мери.

Важан чинилац оваквих животних ситуација је и мрежа поверења у којој се крећемо, дакле коме и колико верујемо како у друштву, тако и као изворима информација. За веродостојност информација највише верујемо научницима и личним лекарима, Институту за јавно здравље “Батут”, друго место деле здравствени систем у целини и Министарство здравља, нешто ниже су друштвене мреже и традиционални медији, а на дубоком стабилном дну су политичари.

Занимљиво је и то што читавог месеца као извор информисања користимо и друштвене мреже, а истовремено смо свесни да такви извори нису поуздани.

Колико смо одговорни?

У нашем испитивању, велика већина људи процењује да се придржава задатих и хигијенских и мера самоизолације. Да прате упутства, показује и то да управо од момента када је речено да су Домови здравља прво место за јављање, уколико се примете симптоми (31. март), људи у нашем истраживању кажу да би се ту и јавили, што до тог момента (исправно) не би радили.

До сада нам је свима највише прешло у рутину прање руку и избегавање блиских контаката са људима, а чешће и перемо веш. Људи кажи да су у таласима набављали основне потрепштине за резерве, у мери у којој су могли да приуште и да пронађу оно што им треба, мање наравно – маске, рукавице и дезинфикаторе.

Колико знамо?

Као и у животу пре пандемије, ако га се сећате, тако и сада – склони смо да понекад преценимо своје знање, на пример када мислимо да детаљно знамо како настаје роса, а запнемо у објашњењу, то понекад у психологији зовемо “привидно разумевање” и “пристрасност претераног поуздања”. Понекад и потцењујемо знање и вештине, када на пример подразумевамо да је кување “просто” и да то свако зна.

Да ли своје знање о пандемији прецењујемо или потцењујемо и да ли би нам знање олакшало ношење са овом ситуацијом?

Занимљив увид у то како доживљавамо пандемију може да нам пружи и праћење субјективне процене знања о овом вирусу, односно праћење тога колико људи мисле да знају.

Дакле, људи знају које су мере предострожности и спроводе их. Али да ли то што их знамо и што их се придржавамо, значи и да их и разумемо, и да ли бисмо волели да их разумемо?

Упркос толиком опсежном информисању, упадљиво је и оно што не чујемо, барем не у истакнутој и недвосмисленој форми – на пример како вирус функционише… Или, и даље, месец дана касније, постоје директно супротстављене информације којима смо бомбардовани о ношењу маски. Изложени смо и упозорењу да избегавамо велике групе људи. Где се тачно данас налазе те велике групе, осим ако не морате да идете на посао?

Илуструјмо: на почетку пандемије, у првих пар дана, трећина наших испитаника је одговарала да не зна да ли се овај вирус задржава на чврстим површинама чак и до 14 дана. Разумљиво, то је доста специфичан податак, а било је толико тога да се савлада тих првих дана. Четрдесетак процената исптаника је исправно одговорило, а двадесетак процената је погрешило. Месец дана касније, дилема око овога остаје: 20% наших испитаника не зна одговор на ово питање, 17% греши, а 63% исправно одговара.

Другим речима, за месец дана, нагласак у обавештавању није био у објашњавању пар основних чињеница, па у овом случају и даље имамо више од трећине збуњених људи у нашем истраживању, што не чуди, јер је о овом питању било барем 10 различитих информација по медијима.

Можемо да претпоставимо да онда њима ни мера неседања на клупу у парку није јасна, како да буде? Баш у тој разлици између прихватања и спровођења мера и толико цењене послушности с једне стране и збуњености, незнања и бриге са друге стране лежи простор у коме можемо људима да олакшамо подношење оволике одговорности на коју нико од нас није навикао.

Како даље?

Како наши подаци показују, људи су забринути, зато што нису малоумни, нема потребе да их додатно плашимо, а и неоправдано је психолошки. Страх је врло краткотрајни мотиватор за сложена понашања, мора стално да се подгрева. Уместо тога, недвосмислена тежина и опасност ове ситуације и утемљеност мера би могле да нам се објасне једноставним, једнозначним и истинитим информацијама, а такво дељење знања и разумевања једина је основа праве солидарности.

Извор: нова.рс

MD MONTEL