НАЈТЕЖЕ ЈЕ БИЛО НА ВАСКРС! Заставник прве класе Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре 1999. године

JP Putevi Brcko

На данашњи дан, 9. априла пре тачно 21 годину отпочео је напад на караулу Кошаре.
Кошаре

Оно што је било замишљено као брза акција која је требало да сломи кичму наше одбране и уз помоћ албанске војске и НАТО омогући продор терориста дубоко у територију КиМ, онемогућено је захваљујући херојском отпору наших војника.

Ове године због актуелне ситуације у вези с пандемијом неће бити окупљања некадашњих бранилаца Кошара. Заставник прве класе Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре 1999, на питање да ли се и за време ове ситуације чује са некадашњим саборцима, каже.
Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре 1999

Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре 1999, Фото: Приватна архива

– Чујемо се, комуницирамо на друштвеним мрежама, трудимо се да останемо јединствени и, наравно, да и у миру побеђујемо свако на свом радном месту и тако дамо допринос у овим нимало лаким временима за читав свет и нашу земљу. Желим да се захвалим Јанку Илићу са Златибора, који је и ове године желео да нас угости и, како он каже, ода нам захвалност. Нажалост, није било могуће поставити споменик погинулим борцима са Кошара како би њихове породице могле да положе цвеће и упале свеће. Сваке године у Манастиру Рукумија код Пожаревца свештенство и отац Симеон служе парастос за све погинуле јунаке са Кошара. Због тренутне ситуације нећемо присуствовати парастосу, али бићемо тамо у мислима и с поносом и тугом ћемо се сетити наших колега и њихових херојских дела.

Како ви гледате на актуелну ситуацију и улогу Војске Србије?

– Војска и постоји да би у најтежим тренуцима била уз свој народ. Моје колеге су, као што знате, свакодневно ангажоване на различитим задацима. Заједно са здравственим радницима и осталим државним органима и структурама улажу максималне напоре да се епидемија ковида-19 што пре сузбије, са што мање оболелих и људских жртава. Разлика у односу на 1999. годину је у томе што смо ми имали видљивог и познатог непријатеља од ког смо морали да се одбранимо, а данас се боримо са невидљивим непријатељем. Наша војска је тада била на првој линији одбране, а сада су у тој улози здравствени радници. Имали смо у својој историји и тежих тренутака, па смо успели да се изборимо и одбранимо, успећемо и сада, сигуран сам. Ово је прилика да сваки грађанин буде херој, тиме што ће поштовати савете надлежних, бити дисциплинован и тако заштитити и себе и друге.

Од битке на Кошарама прошла је 21 година. Како с ове дистанце гледате на ту битку?

– Не могу да нађем речи да се захвалим на поштовању које је указано борцима са Кошара. Кошаре су постале симбол храбрости, патриотизма и праведне борбе у одбрани отаџбине. Ни после толико година ја не бих знао како је тих 115 младих војника граничара са нас неколико старешина успело да заустави толико бројчано јачег и надмоћнијег непријатеља на осам километара државне границе и води борбу читава два дана и две ноћи док није стигло појачање, иако се зна да граничари прихватају само први удар. То су били војници на одслужењу војног рока старости од 19 до 22 године, са невиђеном храброшћу и самопожртвовањем, који нису помишљали на предају или повлачење, већ само на то како да се одбрани државна територија. Ја данас на ту битку гледам са великим поносом. Са пијететом мислим на 108 погинулих бораца и њихове породице јер су они у одбрани Кошара дали све што су имали. Они су хероји Кошара и наша је обавеза да о њима и њиховим делима говоримо. Посебно смо захвални на прошлогодишњем достојанственом обележавању 20-годишњице битке нашем државном и војном руководству и свим грађанима који су се потрудили да се она достојно обележи. Снимљен је и документарни филм, који је до сада погледало више од седам милиона људи. У готово свим градовима Србије одржана су предавања, тој бици посвећене су песме, тргови и улице понели су имена палих хероја са Кошара, нисмо ни слутили да одлазимо у историју.

Који вам је тренутак на Кошарама пао најтеже?

– Неко је ту битку назвао пакао Кошара и тај назив је истински описује. Тамо није било ни лепих тренутака ни лаких одлука, само тешких и тежих тренутака, сваки је дан личио на претходни, али вера и циљ који смо имали давали су нам снагу. Свакако најтежи дан на Кошарама, најгори дан у мом животу и за све нас граничаре, био је Васкрс 11. априла 1999. године. Тог дана изгубили смо водника Ивана Васојевића и војнике Дарка Бјелобрка, Предрага Богосављевића и Миленка Божића, а са њима је у храбру смрт отишао и пас Листер. То су били изузетно тешки тренуци и прекретница да ли ћемо у одбрани успети. Успели смо захваљујући мајору Драгутину Димчевском, заменику команданта 53. граничног батаљона, који је успео да у том тешком тренутку поврати морал и консолидује редове одбране. Ако бисмо данас некога могли назвати правим командантом одбране Кошара, онда би то могао да буде једино он, јер је све време битке био са нама на првој линији одбране и личним примером повратио пољуљани морал.

Да ли је након свих ових година остала нека неиспричана прича из те битке?

– Сигуран сам да би сваки учесник битке могао да описује догађаје и стрепње и по неколико дана без престанка. Оно што је важно јесте да нас се преци не би постидели и да их нисмо осрамотили, а да наши потомци знају да ми ову битку нисмо изазвали, да нисмо никога напали и нисмо имали никакве аспирације нити претензије да освајамо било шта што није наше, или нама не припада, и да смо имали уставну, моралну и сваку другу обавезу да бранимо и одбранимо своју државну територију и становништво и да смо данас поносни на тај херојски чин.

67 дана је трајала битка.

108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца је погинуло.

Извор: Ало!

MD MONTEL