Чејени и Призрен, пјесме о Косову

JP Putevi Brcko

Све што је о Косову написано, свето је. Стихови о Косову лична су карта српскога соја. Да њих није било, не би било ни овога чудног народа.

Ја сам се са Косовом срео осамдесет прве у војсци. Та година, била је година првих демонстрација. Био сам млад, и нисам вјеровао у приче које су долазиле до мене. Како је могуће да ова земља није земља за све наше људе?

Како је могуће да неко некога не воли, да га тјера од себе? Хтио сам да напишем пјесму о томе… али није било лако.

Тада се није тек тако смјело писати о Косову… ниси смио да кажеш јавно оно што сви већ знају!

Да тјерају Србе, да се мрзе међусобно, да се цијело Косово тресе у грозници, као болесник маларичар.

У то доба владала је цензура, а ја цензуру обожавам. Цензура те тјера да мислиш, да оштриш перо, да испод жита протуриш нешто што нико неће у почетку да примјети, али што ће касније да дјелује као отров или као лијек.

Поборник сам цензуре, јер цензура од пјесника прави акробату, алхемичара ријечи. Кад је нема, пјесник се опусти, отромбољи израз, ријечи му отупе, а он утоне у летаргију, задовољан собом. Постане безопасан, као пас који узалуд лаје.

Тако сам ја написао пјесму о Косову која се зове “Чејени одлазе”. Изашла је на првој плочи “Пушења”. Због ње су ме и приводили.

“Је ли” – пита ме инспектор СУП-а док ми другом руком пружа цигарету.

“Ко су ти Чејени? Срби, а?” “Не!”, рекох. “Индијанско племе из Минесоте”.

Он зна да га зајебавам, а не може ми ништа!

Скоро деценију касније, Сејо је доњео на пробу пјесму “На стражи поред Призрена”.

Још једну пјесму о Косову. Било је то пред сам крај припрема за наш посљедњи заједнички албум. Већ је газила осамдесет девета и цензуре и страха од стихова више није било.

Пјесма је била снажна, емотивна, потресна. У себи је носила сву ону противрјечност која је одвајала пјесме “Забрањеног пушења” од осталог свијета. Борбена, а антиратна, гласна, а њежна.

На стихове “Замишљам, недјеља је и лијепо смо се обукли,” тешко да могу да задржим сузе. Свирали смо је пуним плућима. Једна од оних пјесама уз коју не можеш да разговараш. Мораш да је слушаш.

Ушли смо у студио. Са нама је био и Брега. Дао нам је свог Маршала, па је убијао вријеме долазећи да нас слуша. Сједио је у углу и кад би му нешто било по вољи, устајао је, хватао се гитаре, микрофона и додавао тонове и глас као што вјешт кухар додаје зачине на већ зготовљено јело. “Призрен” га је освојио.

На његово инсистирање Фарис је одсвирао “равнији бубањ”. Како га одсвира, тако се пјесма пред нама прострла ко тепих. Мој брат Драле и Брега су отпјевали пратеће гласове. Оно, “Јутро и пољубац” и оно “нема времена” и на крају оно “на страааажи поред Призрена”.

Прије пар година отишао сам до Призрена. Богородица Љевишка била је опасана бодљикавом жицом. Док су се припадници Косовског заштитног Корпуса сликали са Нељетом из Надераљиста, замишљао сам да је “Недеља… и да смо се лијепо обукли…”

П.С. Особа која се у коментарима на овој пјесми представља као „Др Неле Карајлић“ нисам ја..

MD MONTEL