ШЕРПА ПЛАВА

Kolubara

Пише: Неда Козомара

Хало Веки, гдје си, шта радиш?
– Ћао, ништа, по стоти пут нешто бришем и ето, тако стално. Ти?
– Била у граду. Отворене радње па ми драго. Немам неку лову за куповину али морала сам нешто узети само да се сјетим како је нормално функционисати и присједе ми. Узмем неку мању шерпицу, слатку , туфнасту, 20 марака и кад је овај мој угледао мал’ га инфаркт не удари. Кретен!
– Аааа, што, ко да је то нешто?! Можда је нервозан к’о и сви! Видиш да су сви на крају живаца.
– Немам појма, не рече ништа, само се смркнуо и изађе на балкон. Пуши ко луд и не проговара. Питам, шта ти би, мајке ти, к’о ово нешто, јел’ ти смета шерпа од 2 литра?
Само ћути и мусли, најрадије би му је набила на њушку. Јбте, па не можеш да вјерујеш!

Муж за то вријеме, док супруга у купатилу разговара телефоном, гаси трећу цигарету у саксији с мушкатлама и буљи негдје далеко, три свјетлосне године далеко.
Ништа тако не може оживјети као мртва прошлост и то кад се најмање надаш и кад не желиш или у ствари у овом страху болесне планете можда је ово ишчепркани бисер да се деси нешто лијепо. Можда је бог сам украсио овај стоти дан ничега па макар досолио рану изнова, нека је и болом, оним одболованим да га потсјети да још увијек у њему има нечег живог, јачег од сваког мртвила монотоног живота. Тај безвезни, рески звук метала, кад је мала посуда спуштена на кухињски дио испод чесме, отворио је прозор и подигао ролетну, који се није отварао 30 година и више..

Пет минута раније је стигао на заказано мјесто и запалио цигарету да не чека сам. Људи су пролазили, тамо и овамо. Јуни мјесец на крају као и тај дан. Све му се учинило плаво, небо, људи и улице кад је угледао да ОНА долази. Лебдила је у плавој хаљини с бијелим крупним тачкама. Несигуран и смушен од те дивоте која је пришла као измаглица се распршила око њега, прво што је рекао је било, да не воли тачке одмах на почетку а камоли њих толико просутих по свили. Одмах се угризао за језик јер је било очигледно да је очекивала другачије ријечи па се касније извињавао за несмотреност. И тад и сад је потпуно сигуран да никад у животу није видио љепшу хаљину коју је носио у очима све ове године како је отишла а да није ни био свјестан док данас, та глупава кућна ствар није лупила о судопер и док му с њом у руци жена није пришла па млатарајући испред очију није испричала сторију о куповини исте. Као да неко притисну дугме, он се нађе на том старом мјесту, с цигаретом, да није сам и чека плаву хаљину. Нема везе што није јуни и крај априла је за љубавнике ок!

– Ево кафе нама.. Сад ћемо нас двоје запалити и да чујем што смо данас љути? – супруга с тацном се појави на балкону и сједе на столицу.
Би му непријатно, као да га ухвати с прстима у пекмезу и снађе се некако, да је нешто ружно сањао па га то цијели дан мучи.
– А ја мислила да ти је криво због шерпе. Умало је нисам бацила од хује!
– Ма дај, не буди смјешна. Нисам је ни погледао. Ко мене брига за твојим лонцима и поклопцима. Кад већ причаш о томе, дај сад, донеси да видим. Видио сам само да је плава и неке тачке по њој, чини ми се. Вала, могла си и љепшу!

MD MONTEL