“Сахрана”

KOLUBARA Brčko

Алтернативна телевизија синоћ у ударном термину од 21:00-23:00ч приказује документарни филм о сахрани Тита под називом “Сахрана.”

Иако његов живот и није био ништа друго него пут према смрти а сам назив овог дугометражног документарног филма у ствари је на месту у овом времену у коме живимо, главну улогу је ипак тумачио погрешан лик.

Када би човек синоћ шалтајући канале одлучио да прескочи АТВ и рецимо пребаци на РТРС, тамо би га дочекао још један комунистичко пропагандни спектакл који промовише њихову властиту херојску генезу.
Филм “Ужичка република” који се пуштао у истом термину само је трајао сат дуже, све до поноћи.

Пуних 40 година након његове смрти комунисти не посустају, сећају се сваке њихове “обљетнице” ангажујући се здушно, не штедећи себе.
Знамо да и данас има безумника који величају “оно време” али да се на телевизијама са националном фреквенцијом толико форсира то време, постаје мало забрињавајуће.

Потребно је сломити много ашова да би се сахранила истина, а у овом случају истина је завршила на Дедињу под плочом белог венчачког мермера од 9 тона, како никада не би испливала.

“Друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”, певало се некад крај тог мермерног камена али пошто је то био пут у пакао ми смо се на њему сада ево и нашли.

Уместо да нам управо овај творац комунистичке Југославије, створене да се угуши у сопственој крви, буде вечна опомена да се никад више не унесрећујемо и не предајемо тоталитарним властодршцима, ми сами поново копамо пацовске канале.

Али познато је да и жене које су дуго година жртве насиља у породици, након неког времена почну да се враћају својим партнерима па чак и да стају у њихову заштиту на суду.

Тако смо и ми једног насилника и непријатељског каплара претворили у свог маршала.
Последице овог насилника осећаћемо још дуго времена јер се његов култ и даље негује а данашње политичке перјанице и људи на многим важним положајима су деца његових полтрона.

Док је 1912. године Србија крварила у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, као питомац седи у војно обавештајној школи у Печују.

Печујски диверзантски центар је угледна обавештајна школа која је спремала шпијуне и извиђаче а у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће заједно бити у клупи будући алијас Тито, несуђени хрватски нобеловац Мирослав Крлежа, али и један мршави младић и несуђени уметник и сликар, Афолф Хитлер.

У овој обавештајној школи су се припремали најинтелигентнији и најлуциднији момци, а како је Хитлер рођен у Браунау на Ину а Тито у Бечу, постали су питомци ове школе коју је формирао сам цар Франц Јозеф.

Први светски рат их затиче управо на овој академији и све их регрутују у Бечу где је будући маршал распоређен за подручје Загреб-Вараждин.

Тито је као поднаредник Аустроугарске царевине под заставом 42. домобранске дивизије, познате и као “Вражја дивизија”, заслужио сребрну медаљу за храброст набијајући на бајонет прекодринску српску децу.

Захваљујући томе што је радио за Немце и познавао и самог Хитлера, он током Другог светског рата неће бити ликвидиран у Дрвару у операцији “Коњички скок” која је имала за циљ уништење комунистичких кадрова с тајном назнаком “не убити Тита.”

И данас се пребројавају мртви који су кроз историју покушали да обелодане и открију ко је у ствари он био.
Кроз документе са којих је временом скидана ознака “поверљиво” зна се да их је кроз историју било бар тројица.

Миодраг Шепић, капетан једног брода у Титово време ће после његове смрти признати немачком новинару Хансу Петеру да је после Другог светског рата бродом из Бара у Црној Гори превезао Тита и групу удбаша у Бари у Италији а након пар дана се на брод са удбашима вратио сасвим други човек.

На питање новинара “како си реаговао”, Миодраг је одговорио “никако, зато сам и жив, они који су реаговали више нису.”

Милан Шијан, командант Шесте личке бригаде која се прославила спасавањем Тита током Десанта на Дрвар, након Титове смрти је изјавио да особа која је владала Југославијом нема никакве сличности са особом коју је он ’44. године извукао из Дрвара.

Ко је човек који се гађао се падежима и никад није течно причао српски језик, али зато јесте говорио Јидиш језик са мешавином руског и пољског, можда није ни важно.
Много важније је оно што је светски вихор кроз Титов лик деценијама спроводио.

Када је у јесен 1944. године у источни део Краљевине Југославије ушло 414.000 војника Црвене армије, они су потиснули Немце у Срем и наставили даље на север према Берлину.

У западном делу Југославије су несметано и даље функционисали логори смрти у НДХ-а који су остали под нацистичком контролом.
Док је источни део Југославије односно Србију, од Немаца већ великим делом била ослободила Југословенска војска, четници.

Србија у овом тренутку мења господара, нови господари постају партизани, оружане формације илегалне комунистичке партије.
Они у сусрет Црвеној армији шаљу мобилне снаге из целе земље, око 40.000 људи.
А циљ скретања Црвене армије са пута према Берлину далеко на југ, био је управо бољшевизација Југославије.

Пред инвазијом Црвене армије четници су приморани да се повлаче на запад.
Они су знали да Совјети неће прелазити реку Дрину па су покушали да се учврсте у Босни.

У Србији комунисти тада крећу да насилно мобилишу чак 250.000 младића и девојака које без обуке шаљу на Сремски фронт као топовско месо.

После рата створен је мит и у школи се учи да су партизани савладали Немце и пробили Сремски фронт.
То се наводно десило 12. априла 1945. године а чак и данас се сваки 12. април обележава на државном нивоу са све истакнутим црвеним заставицама.

Међутим, да би овај мит у СФРЈ наставио да живи, један податак је морао бити проглашен строго чуваном државном тајном.
То је дан уласка Црвене армије у Беч, 12. априла 1945. године.
Дакле, истог дана када је пробијен Сремски фронт.

Беч се налази далеко на западу, скоро 400 километара од Срема.
Када је Беч пао, за Немце више није било сврхе да ратују у Срему па су почели да се повлаче.
Комунисти су ово повлачење Немаца прогласили пробојем Сремског фронта.

Ипак, Немци су се плански повлачили са Балкана још од јесени ’44. године.
Атину су напустили 1. новембра ’44. Скопље 13. новембра, Приштину 19. новембра, Нови Пазар 22. новембра, Сарајево 19. априла и Загреб 8. маја 1945. године.

Како би Немци напустили који град у њега би ушли партизани и проглашавали га ослобођеним.
Док је српска омладинна гинула на Сремском фронту, комунисти су своје старије јединице и официре остављали у позадини да спроводе другу фазу револуције.

Тада су у Србији кренула убиства без суда и суђења а била су тако масовна да их је према сведочењу члана Централног комитета Милована Ђиласа, лично Тито зауставио са следећим речима:
“Више се нико од Срба не боји смртне казне.”

Тачан број убијених се не зна и никад неће бити познат јер је ОЗНА а касније и УДБА, већину докумената уништила како се не би видело да је више људи убијено у једном београдском кварту него у целом Загребу.

На територији Србије до сада је откривено преко 200 масовних гробница из тог периода.
Према сачуваном извештају такозваног Корпуса народне одбране, само у другом таласу масовних убистава у зиму 1944. и ’45. године у Ћуприји је убијено 585 особа, Варварину 598, Деспотовцу 615, Параћину 750, Јагодини 815 а многи фудбалски терени у Београду и широм Србије леже на масовним гробницама.

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата у посткомунистичким земљама почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године.
Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија а у околини Марибора и Цеља 1996. године пронађене су масовне гробнице дуге преко 900 метара из којих је есхумирано преко 15.000 особа.

Тито је константно радио на уништавању српског народа, уништавајући га и мењајући му националну суштину, духовно биће и генетику са циљем да за 100 година потпуно нестане.
Све виђеније Србе је побио, све фабрике из Србије преместио у Хрватску а људе из села преселио у градове и од богатог сељака направио роба зависног од плате.

Свим републикама је дао јасне границе а Хрватску попут жвакаће гуме развукао Јадранском обалом до Бококоторског залива.
Србија је остала са две аутономне покрајине што значи да ће бити онолика колико преостане територије кад се сви други намире.

Из Албаније је на Косово населио 300.000 албанаца и дао им српске куће имања и благо, истовремено забрањујући повратак на Косово за 200.000 Срба.
Док је забрањивао одлазак у цркву, први је покренуо питање Македонске и Црногорске православне цркве.

Комунизам се код нас и данас велича иако су све кривичне пријаве против истих редом одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста…

“Срби треба да се излече од две тешке болести, то су Југословенство и комунизам.
Док се од те две болести не излечимо, никад слободу видети нећемо”, рече војвода Момчило Ђујић пар дана пред смрт…

Пише: Деан РС

MD MONTEL