Истина о Бошку Обрадовићу и Дверима

KOLUBARA Brčko

Ако се неко у доба ванредног стања проглашеног због пандемије вируса корона понашао доследно и одговорно, биле су то Двери српске. Уз поштовање донетих мера, стално је указивано на противуставност многих одредби ванредног стања.

Истовремено, Двери српске су се јасно определиле да бране права верујућих – пре свега, право на Литургију за највећи празник хришћанске вере, Васкрс. У саопштењу Двери је јасно речено: “Одлазак на Васкршњу свету литургију није никакво инаћење нити фанатизам већ насушна духовна потреба верујућег човека. Верници су у протеклих месец дана показали висок степен друштвене одговорности, били веома дисциплиновани и поштовали су све прописане државне превентивне мере како би се спречило ширење нове заразне болести.

Сада смо, међутим, дошли до основног питања наше вере. Васкрсење Христово је суштина Цркве и православља и без овог празника наша вера нема смисао. Ово није политичко питање већ најдубљи тренутак исповедања вере са којим хришћани не могу правити компромисе. Нико од нас не жели да прави проблем држави или шири епидемију, већ напротив сви желимо да се максимално испоштују све мере заштите здравља као што се то ради свакога дана приликом одласка на посао, у банку, продавницу или пошту. Не разумемо зашто је онда – после месец дана строгог придржавања свега – ових неколико сати на васкршњем богослужењу на отвореном уз поштовање физичког дистанцирања толико велики проблем, а нису свакодневне гужве у супермаркетима? И даље не можемо да прихватимо да ће кућни љубимци у Србији имати већа права од верника.

Овим су, по ко зна који пут до сада, Двери показале да су једина политичка организација која истински брине о правима верујућих у Србији. Православни би то требало да имају у виду, поготово ако им се чини да баш нико не брани њихове верске слободе. За разлику од државе Србије, у којој Уставни суд срамно ћути с тим у вези, Уставни суд Немачке је поништио забране окупљања верника под изговором борбе против пандемије. Двери су се и овде показале као доследни уставобранитељи. Тако је и када су у питању предстојећи Вучићеви избори, донети упркос свим околностима које налажу њихово одлагање.

НА ИЗБОРЕ – ДА ИЛИ НЕ? НЕ, НЕ И НЕ!

Двери српске су, својом одлуком да не изађу на лажне изборе Александра Вучића (иако је било неких који су тврдили да ће Двери на изборе изаћи, остале доследне заштити својих програмских ставова и претходно обнародованих политичких захтева. То су учиниле на основу оцене тренутног политичког стања у Србији и упркос интереса иностраног, пре свега западног, фактора. Тиме су, опет и опет, показале да нису лажна, него права, демократско – патриотска опозиција и да имају будућност на политичкој сцени Србије, ако Србија, као таква, потонула у мрак лажи и издаје, уопште има будућност ( за шта се Богу молимо и на чему свим снагама радимо ).

ПОВРАТАК У СКУПШТИНУ?

Да ли се вратити у Скупштину Србије, било је прво питање на које је требало одговорити. Контрапитање је гласило: да ли су се на било који начин променили услови скупштинског рада, због којих је опозиција започела са бојкотом Народне скупштине (даље:НС)? Ништа се није променило, јер је, пре свега, још увек на снази рестриктивни Пословник, заоставштина другарице Чомић, који не пружа довољну могућност (чак и у случају формирања посланичког клуба) Дверима, а ни осталој правој опозицији да јавност упозна са, пре свега, правном и економском анализом мера предузетих током ванредног стања.

Имајући у виду да нису отпали разлози који су раније истакнути у прилог бојкота рада НС, власт је, да се опозиција вратила у скупштинске клупе, имала и времена и могућности на претек да током седнице НС, а потом и у контролисаним медијима, укаже на недоследност опозиције. При томе, аргумент недоследности најтеже би погодио управо Двери, које сем оригиналног програма,
доследности и части немају други – материјални капитал. Од урушавања угледа Двери су могли да профитирају разни квази – патриотски квази-опозиционари који иду на Вучићеве изборе САСВИМ СВЕСНИ да он исте организује да би предао Косово и Метохију.

КЛИМОГЛАВЦИ, А НЕ СКУПШТИНА

Истовремено, показало се да су Двери свесне да је Скупштина Србије сазвана за потврду уредби које је Влада доносила током ванредног стања с циљем да буде представљена као велика манифестација победе државе над пандемијом, па би свака критика (а, како рекосмо, времена за озбиљну стручну правну и економску критику није било) владиних мера бити представљена у јавности као антидржавна, а не као антивучићевска и антинапредњачка.

Бојкотом рада такве Скупштине показано је да су њене одлуке о потврди ванредног стања политички нелегитимне, што је посебно важно у ситуацији у којој Уставни суд ћути о нелегалности, односно протиуставности уредби владе и наредби министра унутрашњих послова. Одузимањем легитимитета седници НС која је потврдила акте донете током ванредног стања, одузет је легитимитет целокупном политичком процесу, на чијем почетку стоји ова седница НС, а који треба да се оконча изборима; у том процесу ће владина политика током ванредног стања представљати један од кључних адута за Вучићеву изборну кампању.

Уосталом, за пропагирање такве, тобож државочуварне, а не вулгарно вучићевске, политике као нове изборне платформе, мобилишу се већ разноразни лажљивци из тзв. „струке“. Двери су се, овим бојкотом, показале у изванредном светлу доследности.

УСЛОВИ ЗА ИЗБОРЕ

На изборе се може изаћи само ако буде испуњен раније основни захтев Двери и СзС: формирање техничке, или боље речено, изборне владе, уз испуњење још једног претходно истакнутог услова да од формирања такве владе до спровођења избора мора проћи најмање шест месеци. Све друго било би би израз недоследности, која, понављамо, може да угрози само оног ко се у јавности доживљава као доследан, а то су, пре свега, Двери. Двери нису имале разлога да пристану на било какве Вучићеве мрвице, јер се издајник Вучић а не Двери налазе у ситуацији да под притиском Запада како зна и уме обезбеди легитимитет будућем сазиву Скупштине, коме је већ опредељена улога верификатора издаје у форми споразума о признању и разграничењу са тзв. „Републиком Косова“.

С обзиром на овај интерес наших непријатеља, уз извесне разлике (јер се Брисел и америчка „дубока држава“; залажу за признање садашњег стања, док Трамп „гура“ предлог тзв. Разграничења ), баш је и донета одлука Двери о неучествовању на изборима. Једино формирање изборне владе и шестомесечни период њеног рада са ослобађањем медија, пружа могућност Дверима и другим поборницима одбране КиМ да спрече формирање двотрећинске скупштинске већине за издају Косова. Једном речју, како из разлога доследног поштовања раније формулисаних основних политичких захтева Савеза за Србију (чији су један од оснивача баш Двери), тако и из разлога националног политичког интереса, оправдан је бојкот Вучићевих лажних и срамних избора. Пошто ће се такви избори одвијати под хипотеком последица ванредног стања, степен неслободе ће бити још већи, уз наставак примене мере ограничења јавних скупова.

Вучићев режим је оковао своје политичке противнике свим могућим букагијама (пре свега медијским), а од њих тражи да трче маратон. Нека издајник игра своју игру, истински родољуби у њој не смеју учествовати. И Двери су свима ставиле до знања да у таквој игри неће да учествују.

ПРОТИВ КРИПТО – ВАНРЕДНОГ СТАЊА

Управо имајући у виду да је политички живот додатно ограничен – што је последица мера заосталих из ванредног стања, Двери су спремне да анимирају јавност око супростављања таквом крипто-ванредном стању и на тој ствари додатно делегитимишу будуће изборе и Скупштину проистеклу из њих. То подразумева спремност да се и, упркос режимским забранама, људи окупљају и протестују; што је важно – треба се оглашавати широм земље. Двери то већ раде – од протеста испред Скупштине Србије, који је представљен као напад на несрећног ријалити – посланика Ристичевића, до протестних вожњи по градовима у унутрашњости. Резултате такве борбе треба препустити у Божије руке, јер управо немирењем са лажју и злом, без обзира на исход тог немирења, Двери оправдавају своју егзистенцију у историји српске политике.

ШТА ЈЕ ПОЛИТИЧКИ УСПЕХ?

Не заборавимо Ивана Иљина:”Истински политички успех доступан је једино оном ко се лати свог посла одговорно и са љубављу/…/Историја познаје мноштво живих примера да масе уопште нису желеле вршење истинске политичке власти и њој одговарајућих програма, већ су жуделе за антиполитичким и противдржавним предлозима демагога/…/Али, мудри и опстојни људи не смеју тиме бити саблажњени; они морају чувати своје схватање и свој програм, чак и када им то прети изолацијом и истрагама/…/Дакле, ваља разликовати истински и умишљени политички упех. Приватни, лични животни успех „тиранина“ јесте умишљени успех. Истински успех је јавни успех и расцват народнога живота. Ако се неко задовољи изградњом своје личне каријере, и пренебрегне благостање народа и расцват његовог националног живота, онда је он издајник свог народа и државни злочинац/…/

Политика је, пре свега, служење – не „каријера“, не лични животни пут, не задовољење таштине,
частољубивости и властољубља. Ко то не разуме,или не прихвати, тај није способан за истинску политику: он може једино да је искривљује, квари и од ње чини карикатуру или злочин.“

Двери нису хтеле да изађу на овакве изборе јер дверјани нису квислинзи Вучићеве крипто-окупације. И квислинзи могу бити само они који су од почетка пристали на лажне изборе, без обзира да ли су „патриоте“ или „грађанисти“. Двери су плод саборног труда и дводеценијске борбе толиких и толиких људи, а Косовски завет је дверјанска основа. Они нису пристали да их Вучић користи за легитимизацију своје издаје. Преломили су онако како пише:“Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У овом тренутку, Бошко Обрадовић, челник Двери, проводи сате испред Народне скупштине Србије и неузимањем хране указује на намеру издајника Александра Вучића да туђину преда Косово и Метохију. Бошко Обрадовић је из пијемонтске, шумадијске Србије, из краја у коме је, Бојем на Љубићу 1815, почело коначно ослобођење српског народа. У овом крају је, 1893, избила Горачићка буна, којом је јасно речено: народ је извор и увор суверености, мера и провера демократије. То је крај који се дичи Танаском Рајићем, али и херојима борбе за народна права у 19. веку, попут сељачког трибуна Ранка Тајсића. Ово је лични чин Бошка Обрадовића, који сви ми, што нам је на срцу Србија, можемо да подржимо – јер, Косово и Метохија тичу се сваког појединачно и народа као целине.

Истовремено, време је да сви као један устанемо у одбрану Устава и закона, права и правде, јер правда држи земљу и градове, а наш Бог је Бог правде, Коме смо испевали химну! Против издаје, а за Завет – то је наш пут! Како радили, тако нам Бог помогао!

Извор: србининфо

MD MONTEL