Умјесто да буде хоспитализован и хитно прими терапију, слали га од Хитне службе до Ургентног центра и назад, али терапију није добио

Kolubara

Мирослав Јурик је дугогодишњи дијабетичар коме инзулинска пумпа – мали батеријски уређај који омогућава континуирано снабдијевање организма инзулином у потребним дозама током 24 сата, умногоме олакшава свакодневни живот.

Међутим, када дође до јаких скокова гликемије, наступе проблеми који, у комбинацији са стањем у нашем здравству, могу бити кобни.

То се догодило и прексиноћ око поноћи у Бијељини, након чега се Мирослав путем друштвених мрежа обратио јавности како би упозорио своје суграђане шта их чека ако затраже помоћ у дежурним службама.

Умјесто да буде хоспитализован и хитно прими терапију, јер је са шећером од 31 био у једној врсти дијабетичке коме, која је кобна за око половину оних који је доживе, слали су га да сам у возилу иде од Хитне службе до Ургентног центра и назад, а терапију нигдје није добио, јер су му рекли да је немају: „Радим у Дубровнику и 25. маја сам дошао посјетити своју породицу у Бијељини и тај читав дан ми је шећер био висок, нисам га сам могао регулисати ни уз помоћ инзулинске пумпе, ни храном, ни било чиме, да би нешто послије поноћи добио гушење и срчану аритмију и у том моменту измјерио сам да ми је шећер 31. Знао сам из претходних идентичних ситуација шта треба да радим, те сам се одмах одвезао у Хитну помоћ, гдје су ми рекли да ми не могу помоћи јер немају инзулин Новорапид, то је брзодјелујући инсулин који се користи у овим ситуацијама и пацијенту даје преко инфузије“.

Из Хитне службе Мирослава су упутили у Ургентни центар болнице Свети Врачеви, гдје је, каже, дочекан јако бахато, и гдје су га и поред гушења, дуплања слике пред очима и аритмије упутили да сам ради лабораторију, чека налазе и исте донесе. Али тек тада почиње оно због чега је Мирослав и одлучио јавно проговорити – бахаћење и нестручност: „Када сам донио налазе, дошла је докторица интерниста од које добијам питања из којих не могу, а да се не запитам да ли се она икада сусрела са дијабетесом – а за инсулинску пумпу ме пита – господине, шта вам је то? Морам ли вам рећи како сам се осјећао док сам једном медицинском раднику специјалисти објашњавао шта је дијабетес, а дежурни љекар ме нападао шта ја имам докторици специјалисти интернисти објашњавати шта је дијабетес, да би ми на крају, након што су ми хтјели дати спородјелујући инсулин, а потом и чисту инфузију, саопштили да брзодјелујућег инсулина немају. Нећу овом приликом понављати ријечи које ми је упутио дежурни љекар, али био је то бахат ријечник, недостојан било кога, а поготову једног љекара.“

Након тога, Мирослав поново сједа у ауто и враћа се у Хитну службу. Поставља им опет питање шта да ради и добија одговор да му не могу помоћи јер лијека немају.

“Ја сам их питао хоћете да ја одем да инсулин донесем од куће, пустили су ме у таквом стању да сједнем у ауто и донесем им лијек на ноге. Морао сам, јер ми је био јако потребан, мада ни сам не знам како сам у том стању успио возити ауто. Инфузију са лијеком сам примио у полусвјесном стању, а онда су ме из Хитне службе пустили кући са шећером преко 23, иако је хоспитализација нужна чим шећер пређе бројку од 20”, истиче за БУКУ Мирослав, додајући да је због бахатости, нестручности и недостатка уобичајених терапија, одлучио јавно проговорити, јер ово није први случај да свједочи овоме о чему је сада проговорио.

Прије пар мјесеци је због идентичне ситуције у којој се нашао, а након примања прејаке терапије, завршио у хипергликемији – шећер му је пао на 2,4.

Ни сам почетак откривања дијабетеса није текао лако, у бијељинској болници данима је лежао због инфекције панкреаса, а узрок ни лијек нису успјели открити, након чега одлази у Бањалуку, гдје је након 27 дана хоспитализације откривено да има дијабетес и да мора живјети са инзулинском пумпом. Пумпу је сам купио, 6.000 КМ је коштала, а помоћ коју је затражио од Фонда за здравствено осигурање за рефундирање трошкова никада није добио.

“Ћутао сам о пропустима и грешкама, али ово је превршило сваку мјеру, јер овдје се не ради само о мени, овдје се ради о сваком грађанину, сутра и нечијем дјетету које ће требати медицинску помоћ, а неко ће му дати криву терапију или терапије неће бити. О томе требамо говорити јер тиче се свих нас“, закључује за БУКУ Миролав Јурик.

Контактирали смо и Хитну службу, као и Ургентни центар бијељинске болнице како бисмо добили коментар на Јурикове тврдње.

У Болници Свети Врачеви су нам рекли да ће се о свему очитовати директорица, али не и када, док у Хитној служби до момента објаве текста нисмо успјели добити било какав одговор.

Извор: Бука

MD MONTEL