Голуб из “Гоблина”: Ударају последњи ексер у ковчег културе

KOLUBARA Brčko

“Е, ту смо прилично заказали у поређењу са остатком света, мислим да се ова ситуација користи да се удари последњи, како бих рекао, ексер у ковчег уметности у овој земљи. То се тек сад показује, ово је добар показатељ колико уметност, не само да није битна, него је трн у оку одређеним структурама, због начина на који људи који се баве уметношћу размишљају, због тога што су доста јасни и гласни и шаљу неку другу поруку људима и јавности од оне коју би они желели да чују или да виде”, каже фронтмен бенда “Гоблини”, Бранко Голубовић Голуб.

Он у ексклузивном разговору за Нова.рс из Јордана у коме живи, говори о пандемији коронавируса, свом хуманитарном раду, али и томе како је вероватно једини човек на свету који пева из ормара.

Каква је ситуација у Јордану?

– У Јордану је ситуација доста другачија него код нас у Србији, и влада, а и краљ, су дали одрешене руке онима који знају свој посао, првенствено здравственим радницима, да направе тај неки план и по том плану се све одвијало. Ево већ за последњих десет дана ја мислим да нисмо имали ниједан случај особе која је инфицирана у самом Јордану, једини случај у последњих десетак дана, дакле ако су забележени, су на граници Јордана и Саудијске Арабије. То је једини гранични прелаз који је отворен и који служи за проток робе, значи, једноставно за снабдевање продавница овде и они раде тестове са свим тим возачима, камионџијама, ту се откривају сваки дан два-три случаја и ти људи онда остају или у карантину или имају право да се врате у Саудијску Арабију. То је значи на њима како ће и шта ће, али генерално гледано, земља је без иједне инфициране особе новог случаја сигурно седам до десет дана, а свеукупно овде је било 450-460 случајева од тога девет смртних случајева, заиста они су то успели да доведу у ред.

Да ли сте имали ванредно стање?

– Овде је било право ванредно стање тако да људи једно време нису могли да излазе из кућа, онда су они организовали кућну доставу тих неких основних намирница и доставу која се радила по улицама, где би људи могли да дођу да купе одређене намирнице, ту је била војска или полиција, која је одржавала ред како би се држала та нека дистанца, онда како су почеле да раде продавнице, онда се водило рачуна колико људи може да буде унутра, сви обавезно морају да носе маске и рукавице и већином овде људи су се тога и придржавали, овде је и дан данас полицијски час до шест поподне, петком уопште не може да се излази из кућа. Ја радим, али радим од куће, не идем на посао још увек, то је сада кренуло да се отвара и послови ће моћи да се обављају са 30 посто капацитета, при чему, ако имаш 30 људи у фирми, 10 значи може да дође на посао, при чему опет мора та дистанца да се одржава, ако је мала канцеларија и ако два човека раде у њој, не могу у исто време да бораве у њој и не могу да се одржавају састанци, већ морају да се користе телефони за комуникацију.

Пратите ли како се развија ситуација код нас?

– Наравно да пратим и у контакту сам са својим другарима који живе у Србији, то ми је много битно, мени је доста породице тамо, и отац ми је тамо, тако да сам у току.

Таман сте објавили албум и одједном је прекинут тај лични контакт с публиком због ког сте и навикли да путујете с краја на крај света, да ли вам недостају свирке?

– То је можда и најбитнија ствар која се више не дешава. Нама је изашао албум у децембру, ја сам последњи пут дошао у Србији у фебруару, кад смо последњих дана фебруара имали концерт у Новом Саду и након тога смо 1. марта имали концерт у Шапцу и ја сам се практично 2. марта вратио у Јордан. Нама су, овде бар, увели ту забрану кретања и изолацију 17. марта, значи од 1. марта ја нисам био у Србији. То је велики проблем за нас, не само за нас, сви смо на овај или онај начин осетили или још увек осећамо последице свега овога, не желим да будем егоиста или саможив, али бенд којем изађе албум, чији албум постане албум године и песма постане песма године са тог албума и после тога не може да свира и подели то са својом публиком, са људима који воле твоју музику, е то је велика жалост и велики проблем.

Некако, криза као да се највише заломила на вама музичарима?

– Не бих чак рекао музичарима, него уметиницима генерално, те људима који се баве и који практично омогућавају да било која форма уметности може да функциониште. То нису само људи које видимо на филму или слушамо на концертима, ту је много људи који се баве промотерством, организацијом, који се баве озвучењем, светлом, који су у филмској иднустрији, људи који пишу књиге, људи који штампају књиге и тд. Е, ту смо прилично заказали у поређењу са остатком света, мислим да се ова ситуација користи да се удари последњи, како бих рекао, ексер у ковчег уметности у овој земљи. То се тек сад показује, ово је добар показатељ колико уметност, не само да није битна, него је трн у оку одређеним структурама, због начина на који људи који се баве уметношћу размишљају, због тога што су доста јасни и гласни и шаљу неку другу поруку људима и јавности од оне коју би они желели да чују или да виде.

Да ли можете да упоредите ситуацију код нас и у свету?

– По питању уметности вероватно се налазимо доле негде у запећку са одређеним земљама са којима ми не би требало, нити бих желео да се поредим, али тако је. За разлику од нас, који волимо да кажемо да смо у Европи и јесмо, географски у Европи, али остатак Еворпе је на све ово одреаговао на комплетно другачији начин. Значи, заштитили су уметност, заштитили су културу и људе који се баве тим, док смо ми решили да их закопамо. Што се тиче генерално тог неког начина на који смо одреаговали на ову епидемију, па само ћу се надовезати на оно што сам рекао у старту. Ја сматрам да постоје различите фазе ове кризе. За разлику од других земаља где у једном тренутку почиње да се прави компромис између здравства (значи, начина на који ћемо да одреагујемо и заштите људи и здравља људи) и економије, јер постоји и тај неки други удар, који сам ја упознао у овом мом свету, у послу којим се ја бавим – тај удар ће бити социо-економски, где ће доста људи изгубити посао, већ су изгубили неки, и имаће изузетно велике проблеме да опет стану на ноге – ја имам утисак да се то код нас није толико узело у обзир, него више се политика умешала у све ово. Једноставно, некоме је много битно да у јуну представимо ситуацију да је скроз нормална и да неке ствари могу да се дешавају, а без икаквог проблема. И то се опет коси са целом причом о култури је ли, имаћемо опет масу људи на улицама, на скуповима разноразним, али нећемо имати уметничке изложбе, представљање књига, концерте и тако даље, мислим да је то дволичност, је л?

Личи ли вам то на манипулацију?

– То не да личи на манипулацију, то је чиста манипулација. Ја сам имао прилику да се уверим, сви имамо интернет, сви можемо да видимо шта се дешавало кад су увели мало жешће мере, мислим, могли смо да видимо хиљаде људи који се шетају градом, излазе у кафиће, иду на Аду Циганлију, Фрушку гору, где год, иста ситуација ће се десити када се та ситуација промени, кафићи ће нам бити пуни, људи ће се дружити, неће постојати никаква социјална дистанца. Да се не варамо, уколико желимо да се неке ствари промене и да искоренимо корону из земље то се тако не ради, али ако смо решили да отворимо кафиће и све остало, онда мислим да треба исти аршини да се примене у свим сферама јавног живота, а очигледно да се то неће десити.

Не знам колико сте упућени, ванредно стање није било за све једнако, на пример, ријалити се несметано одвијао…

– Апсолутно, што можемо да видимо и у вечерњим сатима када је на снази полицијски час, да се одређене групе скупљају и друже се по крововима зграда, пуштају музику или шта већ и пале бакље. Ја мислим да то није само кршење тог неког ванредног закона, него је то кршење многих других закона који постоје и ван ове ситуације, значи, узнемиравање јавног реда и мира, па чак и употреба пиротехничких средстава, можеш да запалиш зграду, можеш да запалиш неком стан и вређање. Ја мислим да то заиста има само код нас. Апсолутно само код нас. Мислим, то су све неке ствари, начин на који они делују је веома реактиван и наравно да је изузетно баналан, јер једноставно то је та екипа, нисам ја ту ни очекивао да буде мислилаца и философа, па да смисле нешто виспреније, нешто мудрије… Једноставно, људи који подржавају ту структуру су управо људи који једино то могу да схвате, и то може да им се изузетно свиди, то је све у том менталном склопу, ја нисам ништа друго ни очекивао.

Како коментаришете то што су успели и математички да израчунају тачно ког датума у Србији више неће бити заражених особа, да ли је то уопште могуће на такав начин израчунавати, када је реч о пандемији?

– Ја бих прво да се оградим, као особа која није експерт за здравство, али сам особа која ради за Европску Унију и једноставно дели канцеларију са два експерта везано за здравство, од тога је један изузетно јак из области епидемиологије, тако да могу да кажем нешто што су ми они пренели, невезано за Србију, него генерално. Направити математичке прорачуне, постоје одређене формуле које се баве тим, али то су формуле које не могу да се ни на један начин да се аплицирају када се ради о вирусу који нам је непознат и о којем још увек учимо. Тако да то – нећемо имати заразе од не знам ког датума су бесмислице. Тако може да се заустави када фалсификујемо број заражених. Начин на који се ситуација тренутно одвија, где имамо дневно одређен број заражених и самим тим што ћемо да пустимо људе у кафиће, на улице, значи да ми само можемо да очекујемо други талас епидемије, а не да очекујемо да се та епидемија угаси, на начин на који се тренутно понашамо. То је једна нереална прича, мислим да би много више требало да се бавимо причом како да ситуацију доведемо у нормалу, ја се надам да ће се вакцина кад тад појавити, ја се плашим да је ово нешто што ће да постане ендемично у свету, да то није вирус који ће нестати, него ћемо морати да научимо да живимо с њим, као што живимо са много других болештина као што је полио, колера и тд. Имамо вакцине које нас штите од свега тога.

Као хуманитарни радник били сте у додиру и са гланима у Африци, према којима свет није показао толико емпатије као према жртвама короне, да ли је и то својеврсно лицемерје?

– Лепо сте то рекли, ови што умиру од глади су у Африци, а ови што умиру од короне су им комшије. Лјуде баш брига за то шта се дешава у Африци. Провео сам четири године у Африци, 12 у Азији, апсолутно било кога баш брига, али оног тренутка када се нешто деси у твојој кући или у твом комшилуку или када видиш како износе ковчег из твоје зграде, а унутра је неко с ким си се поздрављао до јуче и пио кафу, е онда то почиње да те боли.

Значи, ипак смо саможиви?

– Тотално. Апсолутно.

На чему тренутно радите?

– Тренутно радим два посла, за ЕУ тај одсек за хуманитарну помоћ и цивилну заштиту, при чему покривам Јордан, све активности које су везане за Јордан и ту опет, зашто сам се мало осетио слободним да причам о овом вирусу, ја покривам већином послове који су везани за здравство и нешто мало за едукацију, за тај део, који је везан за сиријске избеглице, овде имамо велики број сиријских избеглица, негде око 750.000 и плус избеглице из других крајева света, свеукупно сигурно око милион људи што је за Јордан који има 10 миолиона становника заиста огроман број, а радим и регионалан део посла који је везан више за послове цивилне заштите и ту покривам територију буквално од Украјине до Јемена и овамо до Ирака.

Шта мислите о томе што се Срби проналазе у тој некој теорији завере са мигрантима?

– Теорије завера фантастично функционишу у друштву које је, морам тако да кажем, неписмено, нема довољно висок ниво едукације, ту је веома лако да се неки или у таквим варијантама или у варијантама где друштво не жели да прихвати одређену врсту одговорности да су сами закували то што су закували себи. Кад причамо о те неке две дефиниције, лако је да се ми Срби пронађемо у томе, ту већ имамо ове завере о Бил Гејтсу и имамо теорије завере о 5Г мрежи, све ме то подсећа на период оне чувене приче када се појавио први биоскоп, па креће воз ка екрану, а људи сви полежу доле. Ту су и харпови, то су такве неке приче, једноставно да такво нешто постоји, постојао би и добар, добар, доказ да је то нешто штетно и да ради против нас, а ми једноставно волимо да причамо и волимо да држимо људима фокус на неким стварима, које су више тако неприземне. Онда, људи се баве тиме, то је много интересантније, него да признамо сами себи да имамо проблем и да тај проблем можемо да решимо. Овако, проблем остаје нерешив, али имамо добар разлог да то нешто што нам се дешава није до нас и то је нешто јаче од нас и једноставно, сви нас мрзе.

Па, да. Неком просто одговара та поларизација друштва.

– Апсолутно, поларизација, та речица “пола” у поларизација, ово је много више од поларизације. Ја сам одавно престао да верујем да имамо друштво као друштво, то су већином јединке и већином људи који су медиокритети и који превише времена проведе гледајући одређене телевизијске програме и слушајући људе који само што ти не изађу из фрижидера када отвориш и који ти нон-стоп сервирају једну те исту причу. То је стара фашистичка фора, то су они измислили – 20 пута пласирај људима лаж и 21. пут она постаје истина.
Да ли и ситуација с короном погодује стварању песама, као нека ранија друштвено-политичка превирања?

– Ми смо одавно престали да причамо кроз текстове као нешто револуционарно, да звучи као “пази шта су рекли”. Ми смо више као бенд који је приземан, бенд из народа, који више преноси неке поруке неког обичног човека са улице који мисли као и ми. Покушава да пренесе ту неку поруку, а ту поруку не морамо да преносимо људима који су дошли на наш концерт јер то су људи који већ размишљају као ми, више преносимо онима који не размишљају као ми да схвате да још увек постоје људи који и размишљају својом главом и да нас нема мало. Ја мислим да је то само разлог више да се они мало уплаше и да се на овај начин не односе према култури, јер још увек ту постоји одређена критична маса која може да им нашкоди, поготово када размислим да пола популације не излази на изборе, значи ту је фора, ко ће привући ту половину.

Јесте ли нешто стварали у карантину?

– Па нисам, ја се бавим таквим послом да је мени ово што се сада дешава екстраординарна ситуација која захтева да седим за компјутером и радим дан и ноћ, број састанака тих неких путем Вајбера, путем Скапа, путем Вебекса је скочио, утростручио се. Доста докумената, доста неких битних ствари које покушавамо да урадимо како би хуманитарне организације могле да наставе свој рад, без да угрозе своје здравље и здравље људи којима помажу, а ово је заиста јединствена ситуација. Имали смо еболу тако да смо доста научили из те кризе, али много је тога морало да се прилагоди, тако да нисам имао времена да се бавим ничим другим, сем, ето, што сам урадио са Милетом Кекином и екипом ту песму “Ово ће проћи”, драго ми је било да учествујем на том пројекту, мало сам као ето певао. Такође, доста на мене утиче та ситуација што је нама албум изашао у децембру. Кад ти изађе албум, осетиш потребу да одахнеш мало. Сад могу мало да испразним мозак, јер то је заиста велики притисак и доста фокуса и енергије оде на на све то. И кад ти изађе албум, треба ти онда један период да не размишљаш ни о чему, што сам ја искористио, ето не бавим се ни музиком, ни писањем књига, него да се бавим радом, својим послом, који ме у овом тренутку захтева сто посто.

Многи су се у изолацији одлучили на он лине свирке…

– То је класична симбиоза, бенд је присутан, и даље неке ствари се дешавају, а људи који воле тај бенд уживају у свему томе и то је нека мотивација за те људе да чују песме које покушавају да одсвирају на даљину. Ми као Гоблини нисмо се одлучили за такво нешто јер сматрам да музика којом се ми бавимо у таквом неком стерилном окружењу не функционише на најбољи могући начин тако да смо, ето, проналазили другачије начине да останемо у контактру с људима. Сматрали смо да то није нешто што би било најјачи адут Гоблина да не причам што живимо нас петорица у четири града на два континента, технички би то било изводљиво, мада и ту постоје проблеми. Али, нисмо осетили да је врста музике којом се ми бавимо нешто што може да се одради из спаваће собе, из кухиње, једноставно нисмо осетили да је то нешто што је супер да Гоблини ураде, јер не би дало наш максимум.

Када поново ступите на бину, ваш албум тада више неће бити нов, како ће се све ово одразити на посао?

– Па то неће бити дефинитивно нови албум, али постоји позитивна страна ове приче, а то је да ће албум ући у уши људима, гледајући по Јутјубу и пратећи те неке социјалне платформе, видим да су људи већ пронашли неке своје адуте, да већ знају песме, да их пуштају, да их певуше, да гласају за њих на одређеним топ листама, значи, албум је заживео и то је нека друга страна медаље, позитивна. Једноставно, кад концерти крену наћи ћемо се пред људима који ће знати текстове тих песама, који ће знати врло добро те песме и који ће уживати у свему томе. За разлику од било које промоције где постоји та клацкалица кад кренеш да свираш те нове песме и људи их не знају у једном тренутку дође до малог динамичког пада, а као бенд осећаш обавезу да људима представиш лајв и нове песме, што смо ми и урадили на та два концерта у фебруару и марту. Али, осети се да сем песама које су постале ти неки први синглови, на осталим песмама се види да су људи мало хладнији, људи не знају песме, е то се неће десити дефинитивно кад нам се деси следећи концерт. Ово је толико јединсвена и необична ситуација да нико не може да прогнозира како ће се то одразити на наше животе, на наше послове, на нешто чиме се бавимо из љубави као што је музика, заиста још увек се то не зна.

Можете ли нам открити како је дошло до тога да певате из ормара?

– Ја сам то открио док сам био још у Пакистану, тамо сам то први пут урадио, када смо снимали “Робу с грешком”, покушавао сам да нађем најбољи простор у којем могу да се нађем и да отпевам, а да то не звони, да нема тог одјека, него једноставно да добијем што квалитетнији звук и снимак који онда могу да поделим с момцима. И онда у том неком мом истраживачком раду дошао сам до ормара и ушао у њега, био сам окружен гардеробом, и схватио да је буквално то нешто најбоље што може да се деси. То није онај класичан ормар који људи виде, то је као мала собица пуна преграда и чивилука, ипак може да се уђе унутра. Тако да сам ја то искористио и после тога сам наставио ту традицију радом у Етиопији и ево имам га и дан данас овде, чак и на том снимку са Кекином људи могу да виде где сам отпевао, отпевао сам у орамару. То би негде требало да се запамти, вероватно сам први човек који је одсвирао, који је отпевао, пар песама у ормару. Не само за себе, за више неких бендова сам певао из ормара.
Имате ли неку оптимистичну поруку за крај?

– Овде бавећи се овим послом, сећам се једног сјајног тренинга, многе организације то раде, то нису чак ни тренинзи већ као нека врста вежби где људе стављају у одређене ситуације где их доводе до високе границе стреса и једна од тих ситуација је епидемиолошка криза. Може да буде рат, или када стотине хиљада избеглица долазе у твоју земљу, жене и деца који су болесни, који су гладни и сад ти мораш у тој симулацији, ти се понашаш, као један од хуманитарних радника, који покушава на најбољи могући начин и најбрже, најквалитетније да достави ту неку помоћ тим неким људима. То су те неке симулације, трају и по седам дана, битно је да те ставе у ту неку симулацију под такав стрес који траје данима, где ти не спаваш, спаваш по два три сата, обучен си, зато што у сваком тренутку они могу да те назову и да кажу стигло је још сто хиљада људи, или десио се напад на избеглички камп и што је то интересантно – интересантно је зато што у тим ситуацијама, а по први пут можеш да видиш ко си и шта си, јер такве стресне ситуације извлаче из људи најбоље и најгоре од оног што они поседују у себи, нарочито оно најгоре, јер најбоље ми не волимо да кријемо. Мада, многих ствари нисмо свесни док не уђемо у такве ситуације, али деси се доста лоших ствари које научиш и схватиш да поседујеш, на основу тога те организације знају да ли си ти предодређен да будеш вођа зато што правиш одлуке хладне главе, зато што се консултујеш са људима око себе који знају свој посао, зато што си одговоран према људима којима треба да однесеш неку помоћ или пружиш неку помоћ или не би требало апсолутно да се бавиш тим послом јер једноставно у самом почетку кризе почнеш да паничиш и показујеш све најгоре или си лик који је сјајан организатор конвоја хуманитарног, значи логистичар, који ће да организује 40 камиона у најкраћем могућем времену или си добар преговарач, јер треба неко и да преговара са тим људима, са пушкама – ја мислим да у случају политике такав случај, вежба, односно симулација, би требало да се спроведе међу људима који заиста мисле да би требало да се баве политиком и да буду у врху, јер ја бих рекао да у овој не симулацији, него правој кризи, могли смо да видимо да одређени из врха једноставно не знају како да се понашају, изузетно су нервозини, изузетно су иритантни, вређају људе који су гласали за њих и који су их поставили ту где јесу, нису за тај посао, не знају да обављају тај посао, нису ни физички ни психички спремни за тај посао.

Извор: НоваС

MD MONTEL