Сад је и службено – ХРВАТСКА ЈЕ ПРОУСТАШКА ДРЖАВА

JP Putevi Brcko

Пише Бојан ЖИЖОВИЋ

 

Носталгија за НДХ у овој држави станује откако је Хрватска постала самостална. И док се Њемачка стиди своје срамне прошлости и забрањује истицање нацистичких симбола, Хрватска се поноси својом срамотом. Није пресуда Високог прекршајног суда ту ништа битно промијенила. Не постоји нека неуралгична тачка када је све отишло странпутице, једноставно је то у Хрватској дошло спонтано, и мисе задушнице за Анту Павелића и парадирање усташтва на Блеибургу, на Тхомпсоновим дернецима, на фудбалским стадионима и многим другим јавним мјестима

Било је то раних 90-их. Сам почетак рата. „Домољубне“ пјесме нижу се једна за другом. Пјевају углас, па онда засебно, опет углас… Не сјећам се више свих тих спотова. Но, један ми се усјекао у памћење, као да ми је оставио ожиљак на живчаним станицама, као да је маказама прецвикао неку синапсу. Испочетка сам мислио да је ријеч о зезанцији, али тешко да би се неко усудио на јавној телевизији бити хумористичан у оно вријеме. Дакле, ја сам то тада видио овако: човјек с минивалом или трајном, не разумијем се у те детаље, крезуб, на неком камењару пјева о селу за које никад нисам чуо. Спот почиње његовим храпавим ускликом: „За дом“, а онда се у кадру појављује чета која узвраћа: „Спремни.“ Прво што ми је пало на памет је било – откуд минивал или трајна. Добро што нема зубара, некако ми је разумљиво, али гдје нађе човјека да му направи то на глави. Оно, усред рата, у тој припиздини, у селу с 300-тињак душа, на првој ратној линији он има сређену фризуру, барем је мени то тако изгледало. Замишљао сам га под фризерском хаубом како с калашњиковом на рамену чека да се коса прописно загрије, да остану локнице кад му скину виклере.

Човјек у том тренутку заборави да је тај борац, пјевач, шта ли је, на почетку пјесме изрекао усташки поклич. Више пута сам погледао спот и увијек ме изнова изненадио. Час бих гледао у локне, час у рупе међу зубима, никако да освијестим тај усташки поклич. И сад да га питаш гдје је био ’90-их… Што да каже, да је, међу осталим мјестима, био под хаубом? Фризерском? Ма, не долази у обзир.

Све по пеесу

И тако је Марко Перковић Тхомпсон отпочео своју естрадну каријеру. С усташким покличем. Све по хрватском пеесу. Годинама касније, дакле годинама, не данима, мјесецима, тај је поклич дошао и до суда. До тада га је Марко издерао до живог меса, измијешао све сугласнике и самогласнике, ставио у оптицај као макро курву, намлатио на њему пара и пара. Но, суд је суд. Њему је свеједно када суди, а није му страно то чинити ни након што сви актери неког процеса крепају па нема више коме ни пресудити. Е, тај је суд, у овом случају Високи прекршајни, недавно стубоком промијенио ову земљу, дао јој на међународној препознатљивости, посебности, сврстао је међу малобројне нецивилизоваане државе које његују своју кољачку прошлост. То је учинио донијевши одлуку да поклич „За дом спремни“ на почетку пјесме Марка Перковића Тхомпсона „Бојна Чавоглаве“ није био прекршај против јавног реда и мира и тиме легализовао, озаконио, дозволио, препоручио усташтво.

Знам да ће ово бити заморно, али ваља бити поштен и цитирати образложење суда. „Дана 3. јуна 2020. одржана је сједница свих судија Високог прекршајног суда Републике Хрватске у присуству 20 од укупно 23 судије. С обзиром да се, на темељу чл. 39. ст. 3. Закона о судовима, одлука на сједници свих судија доноси већином гласова свих судија суда, постојали су услови за одржавање сједнице.

На сједници се, између осталог, под тач. 4. дневног реда, одлучивало и о недоречености и различитом тумачењу правне норме у односу на примјену чл. 5. Закона о прекршајима против јавног реда и мира, када се чињенични опис прекршаја односи на извођење пјесме ‘Бојна Чавоглаве’, у извођењу аутора у изворном облику која садржи израз ‘За дом спремни’, посебно у контексту начела законитости, као и уједначености судске праксе с обзиром на стајалиште изражено у „успоредивом“ предмету.

Имајући на уму досадашњу јединствену судску праксу Високог прекршајног суда Републике Хрватске у односу на израз ‘За дом спремни’ када се користи у различитим околностима, која није доведена у питање, приступило се гласању о слиједећем питању: Може ли се поступање окр. Марка Перковића, које је чињенично описано у оптужним приједлозима Министарства унутарљшњих послова Републике Хрватске, ПУ шибенско-книнска, број 511-13-10-17-74/2016 од 30. децембра 2016. и број 511-13-10-17-46/16 од 8. августа 2016., подвести под законски опис прекршаја из чл. 5. Закона о прекршајима против јавног реда и мира, који гласи: Ко на јавном мјесту извођењем, репродуковањем пјесама, композиција и текстова или ношењем или истицањем симбола, текстова, слика, цртежа ремети јавни ред и мир.

Након проведене расправе, с 4 гласа за, 15 против и 1 суздржаним, одлучено је да се описано поступање у конкретном предмету не може увести  под законски опис прекршаја из чл. 5. Закона о прекршајима против јавног реда и мира.“

3. јуна

Готово сам заспао, но иза те се досаде крије подваљени мућак. Од 3. јуна, од дана када је била општа сједница Високог прекршајног суда, Хрватска може славити још један датум у свом календару празника и „благдана“, или барем одржати какву мису на дан када је и правно постала проусташка држава. Ако неко мисли да претјерујем, нека зачепи уши и настави читати. Добро, Уставни суд се након свега огласио и рекао да је „За дом спремни“ усташки поздрав који није у складу с хрватским Уставом, но он се свеједно не би штел мешати. „На темељу Устава Републике Хрватске судбена власт је самостална и независна, а судови суде на темељу Устава, закона, међународних уговора и других важећих извора права те на темељу чињеница утврђених у сваком поједином конкретном поступку“, констатовао је Уставни суд. Другим ријечима, Високи је прекршајни суд у складу с Уставом донио неуставну одлуку, која, без обзира што се у будућности догађало, остаје уклесана у судске списе, у хрватску „повијест“, као Башћанска плоча у бијелом вапненцу.

Судска је пракса у нас као велика нужда у болесника, час текућа, час тврда. Исти је суд, наиме, већ казнио другог пјевача због истог поклича, а сада сам себи скочио у уста. Но, ова посљедња одлука остаје она која се рачуна, која игра, која ће бити превага на оном утегу што Хрватску немилосрдно вуче у блато. Јер сада ће свако моћи узвикивати, исписивати, рекламирати тај поздрав и правдати се да је само цитирао Марка Перковића, као да је овај пучки пјесник, а не профашистички пјевач, као да му није забрањено наступати у многим европским градовима због кокетирања с фашизмом.

Гдје је дом?

И добро, што је ту ново? Па заправо ништа. Носталгија за НДХ у овој држави станује откако је Хрватска постала самостална. И док се Њемачка стиди своје срамотне прошлости и забрањује истицање нацистичких симбола, Хрватска се поноси својом срамотом. Није ова пресуда ту ништа битно промијенила. Не постоји нека неуралгична тачка када је све отишло странпутице, једноставно је то у Хрватској дошло спонтано, и мисе задушнице за Анту Павелића и парадирање усташтва на Блеибургу, на Тхомпсоновим дернецима, на фудбалским стадионима и многим другим јавним мјестима.

Посао ме једном довео и на један Тхомпсонов концерт. Било је то у Боћарском дому у Пазину. Креће „Бојна Чавоглаве“. Човјек до мене се избезуми, главом удара у алуминијски шток на улазу у дворану, цури му крв из чела, а он и даље пјева заједно с Перковићем, не види ништа од крви, али пјева, пјева као да јуриша на само њему видљивог непријатеља. Он је очигледно био спреман. Али нисам сигуран да је у том стању знао гдје му је дом.

Извор:гласистре.хр

MD MONTEL