Како је најезда Монгола подстакла Русе да се уједине и формирају руску државу

JP Putevi Brcko
Немојте мислити да су Монголи и Татари извршили инвазију на Русију као јединствену државу. Русија се фактички и формирала као држава захваљујући тој најезди, тј. пружајући отпор Монголима. „Своју величанственост Москва дугује кановима“, написао је руски историчар Николај Карамзин (1766-1826).

Жена Гујук-кана отровала је владимирског кнеза Јарослава II. Кнез Михаил Черниговски имао је 67 година када је погубљен у престоници Златне Хорде (Монголског каната) јер није хтјео да се поклони монголским идолима. Тверском кнезу Михаилу су у истој тој престоници Монголи ишчупали срце, биљеже љетописи. Руско становништво је било принуђено да плаћа велики данак, а руски кнезови су могли да управљају својим кнежевинама само уз дозволу кана Златне Хорде. Тако је било и за вријеме монголске владавине, коју Руси зову „татарско-монголски јарам“.

Тешко је повјеровати да су такви догађаји одиграли важну улогу у настанку руске државе, али управо је отпор тим притисцима допринио да се руски кнезови уједине. Нажалост, није их ујединило пријатељство него гвоздена рука најмоћнијег међу њима.

Шта је изазвало монголску најезду?

Све је почело тако што је Џингис-кан (1155-1227), оснивач Монголске империје, послао свога сина Џучија (1182-1227) да освоји земље садашњег Сибира, Централне Русије и источне Европе. Џиновске армије монголских ратника (очигледно преко 100.000 људи, што је огроман број за 13. вијек) лако су сломили слабе и малобројне снаге руских кнезова, који су још прије инвазије били у међусобним сукобима.

Монголи су на челу са Бату-каном 1237. године извршили инвазију на Русију. Заузели су, разорили и спалили Рјазањ, Коломну, Москву, Владимир и Твер, тј. све најважније руске градове. Најезда је трајала до 1242. године. Био је то страшан ударац за руске земље. Требало им је скоро сто година да се опораве од штете коју им је нанела монголска армија. Поред тога, били су сравњени са земљом и градови на југу – Кијев, Чернигов и Галич. Послије најезде су највише добиле на значају сјевероисточне кнежевине, прије свега Твер, Москва, Владимир и Суздаљ.

Како је функционисала монголска власт?

Владимирски кнез Јарослав II (1191-1246) био је први руски кнез који је добио дозволу да управља. Он је 1243. отишао на позив код Бату-кана, заклео му се на вијерност и због тога је назван „највећим кнезом међу Русима“.

Церемонија подношења заклетве Монголима била је врло слична француској церемонији омаж, када вазал клекне на једно колено испред владара који сједи. У Сарају, престоници Хорде, руски кнезови су понекад приморавани да на коленима приђу канском трону. И иначе су их Монголи гледали са висине. Узгред, тај исти Јарослав II, који је први добио кански ферман, касније је отрован.

Оно што је у српској историји био ферман или хатишериф, у Русији је био „јарлик“ („ярлык“). Потиче од старе монголске ријечи која значи „наређење“. У питању је повеља коју су Монголи издавали кнезовима и црквеним поглаварима као потврду да им је одобрено да владају кнежевином, односно епархијом. Монголи су штитили руске православне храмове, никада их нису уништавали и чували су свештенство, а заузврат је Црква имала обавезу да проповједа лојалност Монголима.

Како су Руси користили Монголе?

Монголи никада нису држали трупе у руским кнежевинама, али су их слали кад се Руси подигну на устанак. А да би и то избјегли, лукави и политички потковани монголски канови су манипулисали Русима, распиривали су међу њима мржњу и оружане сукобе, и тако лакше контролисали слабе сукобљене кнежевине. Руски кнезови су убрзо усвојили ту тактику и сами почели да је примењују против Монгола.

Током цијелог стољећа је било много ратних сукоба између Монгола и Руса. Тверска кнежевина се 1328. године дигла на устанак. Тада је убијен рођак великог кана Узбека. Хорда је заузврат разорила и спалила Твер, а у томе су јој помагали московски и суздаљски кнезови. Зашто? Како су могли?

У сукобима између кнежевина московски кнезови су схватали да неко мора стати на чело борбе против Монгола и да му се остали кнезови морају потчинити. Послије пропасти Твера највећу моћ је стекао московски кнез Иван I „Калита“. Он је узимао данак од руских кнежевина, а ту привилегију је добио за помоћ Монголима у борби против својих сународника, који су били и његови непријатељи.

Како се завршила монголска владавина?

Московски кнезови су од сурових Монгола научили да непријатеља треба или убити или га онеспособити тако да се не може осветити. Напоредо са јачањем московских кнезова Златна Хорда је полако упадала у политичку кризу. Московски кнез Дмитриј Донски (1350-1389) први пут је послије дужег времена 1378. године потукао једну армију Златне Хорде.

Он је престао да плаћа данак Хорди, а 1380. године је потукао велику војску татарског кана Мамаја на Куликовом пољу. Поражена војска је бројала између 60.000 и 110.000 војника. Био је то велики тренутак духовног препорода свих руских земаља. Међутим, кан Токтамиш из другог дијела Хорде спалио је Москву 1382. године.

У наредних сто година руске кнежевине су повремено плаћале данак различитим кановима да би 1472. године московски кнез Иван Велики (1440-1505) поново одбио да плаћа данак Монголима. У то вријеме је Велика московска кнежевина већ била заиста велика. Иван и његов отац Василије II Слијепи су потчинили околне кнезове и њихове кнежевине.

Ахмет-кан је покушао да ратује против кнеза Ивана, али се послије чувеног „Стајања на ријеци Угри“ 1480. године повукао. Био је то крај монголске владавине и контроле, али је Русија и даље слала новац и вриједну робу у различите дијелове Хорде како би склопила мир са ратоборним Татарима. Тај данак се на руском звао „поминки“.

Русија је све до 1685. године плаћала „поминки“ различитим династијама некадашње Хорде. Формално је овај данак забранио Петар Велики тек 1700. године, по Константинопољском споразуму између Руског и Османлијског царства. Кримски кан, један од посљедњих канова тога доба и вазал Османлијске империје, био је уједно и послљедњи кан коме је Русија плаћала данак. У споразуму је написано: „…Јер је држава московска самостална и слободна, те данак који се досад сваке године давао кримским кановима више се неће давати ни у име Његовог величанства московског цара, ни у име Његових потомака…“

Врло је симболично што је Петар, посљедњи московски цар и будући први руски император, потписао овај споразум 1700. године, и што је то била прва година која није почела 1. септембра као у старој Русији, него 1. јануара као у Европи.

Извор: Russia Beyond

MD MONTEL