ШЕФ, ШЕФ, ШЕФЧИНА – ТО ЈЕ ПРАВА МОМЧИНА!

KOLUBARA Brčko

Причао ми деда да је у његово време, те давне 2020. године, у Кондоминијуму постојала функција “Шеф”. Говорио је деда да су шефови сви били исти у својим неделима и да су се једино разликовали по сакоима и краватама… као и по политичкој и националној структури.

*ШЕФ – Ако уђеш у његову канцеларију са својом идејом, изаћи ћеш убеђен да је то његова идеја! То је особа која ће сав твој рад преписати себи а сав свој нерад преписати теби. Персона која живи пуним плућима уз све благодети тадашњег система. Омиљено занимање нарочито код баба јер су својим унукама, ако се удају за неког шефа, приписивали да су се паметно удале!

Постојала су разна Одељења у Кондоминијуму у којима су шефови детаљно бирани једном али за цео живот на шефовску функцију. Није било битно какво су звање имали и да ли су завршили редовни или “викенд” факултет. Битније је било којој страначкој припадности су били наклоњени.

Било је међу шефовима и кабадахија које није интересовало хоће ли рад Одељења, Јавне установе или Јавног предузећа бити за општенародно добро. Такви су били претежно запослени у тадашњем Образовању или Здравству.

То су пажљиво бирани политички полтрони којима је као чин захвалности и оданости било дозвољено да запошљавају чак и сву своју фамилију. И није то било без везе. Кад запослиш сву фамилију такви су једни другима одани у чувању шефовских леђа до краја мандата. Није мала ствар имати обезбеђено дупе у свим тадашњим малверзацијама, дакле до краја живота! Такав шеф кога је фамилија чувала имао је посебно место и у странци јер је и странка, кроз разне шефовске малверзације, била дебело финансијски обезбеђена од стране њиховог шефа. А како би иначе странка опстала у врху власти да није шефова!

*ЧЛАН СТРАНКЕ – Перспективна стручна спрема XXI века у Кондоминијуму.

Једина разлика међу шефовима, дакле осим политичке, била је у националној припадности. Нису баш сви шефови котирали добро. Било је шефова који су били страначки смењиви јер је кандидата у странци било “ко шаше“ те су се такве странке помало “игруцкале” са својим шефовима кандидатима. Мало ћеш да шефујеш а мало ће те странка жртвује за “општенародно добро” – мада веома ретко.

Једино су припадници коцкастог народа имали мањак кандидата те су своје шефове држали ко мало воде на длану! Такав шеф се обавезно бирао на више функција те је уз шефовско место у неком Одељењу добијао и функцију у неком Управном одбору. Нема везе ако Закон каже да је немогуће да буде члан УО у својој радној организацији. За коцкасте то не важи!

*УПРАВНИ ОДБОР – Најбоље занимање које је неко у Кондоминијуму могао имати. Непотребно је било имати квалификације. Довољно је да је члан странке и да припада једном од три народа и не мора ништа да ради. Требало је да се два пута месечно појави на састанку, да клима главом к`о коњ празном зобницом, да повремено подигне руку “ЗА” и на крају још ће да буде награђен за свој учинак, уз месечну апанажи, и ручним часовником не јефтинијим од 300 еврића! Одговорност за ту функцију била је равна нули а ако неко и евентуално забрља, то ће пући по директоровим леђима. (Једно ЈП у дедино време имало је управни одбор препун млатимудана, ал о њима други пут).

Легенда каже да су чланови тадашње Скупштине само два пута позвали неког председника УО да им као нешто појасни али према легенди ни један члан УО никада није одговарао за нерад неког предузећа! Према истој легенди УО је имао у то време коцкасти моћни штит који је чувао све чланове Одбора, нарочито коцкастог председника УО.

Деда ми причао да су многи припадници друга два народа, управо због те чаробне заштићености, врло често, захваљујући некој прабаби у свом породичном стаблу која је имала коцкасту сукњу, прибегавали и сами коцкастом изјашњавању припадности како би успели прибећи овој коцкастој заштити.

Дакле. Бити шеф у Кондоминијуму, те давне 2020. године, било је као да си председник Русије. Дођеш на посао кад хоћеш, одеш кад ти се хоће, петком не мораш да радиш јер се припремаш за викенд и што више малтретираш све потчињене запослене у свом предузећу то је боље по тебе.

По потреби телефоном пошаљеш поруку неком подређеном да уместо тебе одради твој део посла ал` запретиш да случајно не засере, а себи напишеш додатни слободан дан јер си морао да интервенишеш телефоном. И то је само мали део погодности које су шефови у дедино време имали. Нарочито коцкасти шефови.

Добро, да се разумемо, било је заштићених белих медведа и међу шефовима орлићима као и шефовима полумесечићима. Јбг, треба бити реалан. Шефовска позиција је пре свега свим народима била доживотна финансијска „Мека и Медина“. Од шефовске позиције живели су сви у политичкој партији. Мада… коцкасти су ту културно предњачили те су од њих културно сви, али баш сви у странци лепо и културно живели.

Било је радника у то време који су изузетно волели свој посао и који су хтели да уведу промене ал то шефовима никако није одговарало. Што би шеф играо против себе? Шеф је по успостављању на позицију доносио своја правила која ни багером нису могла бити промењена – да не кажем “променита”, што би један тадашњи шеф говорио. Чак и у случају да шеф напусти посао и одсели за Немачку (а било је и таквих) његова правила су морала да се поштују и била су надгледана чак и из Немачке – све кроз коцкасти дурбин. Ај` чик мрдни ван његових правила бато мој! Ма страшно!

А једна од тих радничких идеја је била да шефовска позиција не буде доживотна! Није то била лоша замисао, говорио ми деда, да један шеф имам мандат две године. Након двогодишњег шефовања – што си урадио, урадио си! Препушташ шефовање другом колеги да се и он покаже у руковођењу Одељења и тако следеће, па следећи… и кад се сви изредају онда опет дође ред на тебе – ако те поново изгласају твоје равноправно запослене колеге.

Била је то одлична идеја јер тада шеф не би могао да кињи и да се иживљава над радницима – као што је био случај да све док шеф не оде у пензију или док се неки шеф не пресели у вечна ловишта да исти тај шеф канџија све остале раднике. Да, и то ми је деда причао да је само један шеф умро “природном” смрћу за свог мандата у протеклих сто година постојања Кондоминијума. Кажу да је био баш добар човек. Јбг, по легенди шеф није могао бити неко а да није баксуз. А баксузи шефови и не умиру тако лако. Они имају по три живота.

И тако, ношени добром идејом, у једној радној организацији, удружили су се сви радници те су од политичара тражили да их подрже да шеф не буде доживотно постављен већ да се мења на сваке две године. Нешто слично као што се бира уметнички директор у професионалним Позориштима. Јесте да је у дедино време Кондоминијум био једно право позориште, ова идеја поштених радника наишла је на зид. Па то је била катастрофа. Ма чиста револуција! Смрачило се свим политичарима у Кондоминијуму!

Ко сме једног страначког и доживотног шефа да дирне? Одакле право мишевима да спроводе самоуправљање? Што се нису родили у социјализму када је владало самоуправљање већ су се родили у демократији у којој не постоји могућност да неко мисли својом главом. Ако им шеф не одговара нек дају отказ и нек траже себи боље радно место и бољег шефа! Чуј, мишеви желе нешто да промене!?!

На крају се све (некако) смирило јер су мишевима ипак мало “предложили” да, уколико желе у својој радној организацији да уведу промене, прво морају да обезбеде довољан број скупштинских ручица који ће коначно поштовати Закон и који ће избацити све чланове управних одбора који су из реда запослених.

Ако им то пође за руком онда би и могли можда и добити неке промене… Наравно, прво треба сачекати да се организују Избори па све остало… Наравно, ако за овакве промене успеју обезбедити потпис већине запослених (без мешања Синдиката)… Наравно, првенствено морају сами себе да преиспитају јесу ли баш сигурни да баш такве промене желе баш у том друштву или им је баш стало да не раде у том дотадашњем предузећу! А било је, није да није било и мало канџијања… чисто да их провере јесу ли сигурни у своје идеје и уверења о промени шефа… онако, са малом канџијицом, пар пута по леђима…

Причао ми деда да су преко ноћи одустали сви радници од било каквих идеја и било какве промене. Једва су сачували живе главе да их шеф не третира као подстрекиваче нарушавања шефове функције. Срећа те у то време у Кондоминијуму није било могуће некога оптужити за мобинг. Иначе би шеф све раднике тужио за мобинг и насилничко понашање над јадним и напаћеним шефом! Тако су XXI век обележили исти шефови… до смрти.

*МОБИНГ – савремен европски израз, радо примењиван од стране спонзоруша и радодајки које су преко кревета периферних мотела саме тражиле ђавола. Да и поштен народ не би дошао у искушење да врши мобинг над својим шефом Скупштина Кондоминијума овај вид насиља над шефовима је укинула те је тиме дата могућност шефовима да и даље малтретирају своје запослене колеге.

Ипак, морам да кажем да је мој деда због овог канџијања имао велике маснице на леђима. Када је канџијање потчињених у питању, за разлику од Образовања, где потчињене канџија само врхунски шеф Одељења и понеки диригент у систему, ипак у Здравству потчињене канџијају сви шефови редом. У канџијању су предњачили посебно шефови амбуланти. Нарочито у некој сеоској, онако лепој, “белој” (или Бијелој) амбуланти као и у “војној” амбуланти. Причали су радници тих амболанти да је Хитлер био беба у повоју за ове шефове. Таквог кињења, малтретирања и иживљавања над медицинским особљен свет видео није.

Чак су и пацијенти деди препричавали шта све на ходнику шеф изговори свом потчињеном да је то било страшно слушати. Оно што је пацијентима било још страшније да се ради о жени шефу! Поједини су мислили да је ПМС у питању. Ал` причали су, ако је ПМС – ОК, то траје пар дана и готово. Ал шипак бато мој. Код госпође… код жене… ма код тог нечега у кожи жене изгледа да се радило о неком малигном ПМС-у јер то малтретирање других трајало је годинама без престанка. Ал` таквима ниси могао ништа јер такве шефове штитио је онај коцкасти имунитет Управног одбора и зато су те „госпође-даме“ могле шта им је воља да раде.

И тако. Шефовска позиција изумрла је тек недавно, у XXII веку, када су последњег шефа… када је и последњи шеф коначно „природном смрћу“ преселио на онај свет!

MD MONTEL