Прича о Шљивну – насељеном мјесту са нула становника

KOLUBARA Brčko

Кратка историја села у околини Бањалуке које је некада врвјело од живота, а од почетка 1970-их потпуно је опустјело…

“Шљивно је насељено мјесто на подручју града Бањалуке, Република Српска, БиХ, без иједног стално настањеног становника. Ово насељено мјесто припада мјесној заједници Павићи…”

Ово буквално пише у штуром чланку на Википедији о селу Шљивно, на Мањачи, које је 1959. године имало 115 домаћинстава, са око 1.580 становника, а већ десетак година послије потпуно је опустјело.

Шљивно је једно од села доњег Змијања, на око 25 километара југозападно од Бањалуке. У историјским списима, први пут се спомиње 1541. године. Његови становници углавном су се бавили сточарством, али је мјесто било погодно и за узгој воћа, нарочито шљива, по чему је село и добило име.

Од 19. вијека по Шљивну се звала се и православна парохија, која је обухватала Добрњу, Шљивно и Зеленце. Интересантан текст о Шљивну и свечаности освећења звона у овом селу објављен је у Босанско – херцеговачком источнику, априла 1891. године.

“У парохији Шљивну станују сами Срби православне вјере. Они су здрави и марљиви у тежачком послу. До старинских српских народних обичаја држе млого. Као што је дан-данас свугђе Србин тежак, а богме уопште свак материјално малаксао, тако су и житељи поменуте парохије доста опотребили, мада им је земљиште доста плодно и за тежаклук згодно”, наводи аутор текста П. С. Иванчевић.

У наставку он описује старине које се могу наћи на подручју те парохије. За бријег у Добрњи, који народ зове “градина”, аутор претпоставља да је накада био утврђени град, наводећи да се у близини те “градине”, на њиви званој Плазај, “сваке године на бијели петак одржава српски збор гђе се силна Србадија искупи”.

Кочић о Шљивну

У причи “Ракијо, мајко” Петар Кочић спомиње Шљивно у једној здравици: “Да Бог да се ти, добри чојече и медено љето моје, дичио и поносио својом силом и моћи ко Локвари крађом, Дујаковци свађом, ко Павићи десетарима, а Татићи кантарима; ко Гомјеница делијама и калуђерима, а Лусићи поповима; ко Стричићи пиром, а Добрња провом; ко Перван удовицама, а Мелина цурама; ко Кочића Главица висином, а Тимар низином; ко Кола плоскама, а Шљивно шљивама; ко Рекавице касаплуком, а Бањалука газдинским лоповлуком и невјерлуком! Живио! И на здравље!”

У Зеленцима, који су “добили име по краљу Зеленку”, налазиле су се двије, три развалине, а ту је био и један надгробни крст, око метар и по висок, са пола метра дебљине, без икаквог натписа…

“Веле, да је један Србин у том крсту нашао силне новце, а приповиједа се овако: Био је један сиромашак, те нигђе под Богом милим ништа није имао. Управо уочи св. Ђурђа, свог крсног имена пође да дијете прода, те да крсно име прослави. У путу сједне и превари га сан, те заспе. У сну му се нешто јави и рекне му да иде к’ поменутом крсту, те да ће наћи новаца, што овај сиромашак и учини – и збиља нађе, и весело се врати кући славити своје крсно име”.

На југозападној страни Добрње је извор Кадина вода. Иванчевић преноси народно предање, прилично језиво, о томе како је ова вода добила име.

“О имену исте воде народ приповиједа овако: Играла се ђеца код говеда, па ти једном изаберу између себе једног као кадију и овај би свима за све судио. Скуп им бијаше код поменуте воде. Тај ти њихов кадија осуди једно дијете на вјешала, те га збиља и објесе. Родитељи тога ђетета туже ђечињег кадију, али му суд не учини ништа. И од то доба доби име, Кадина вода…”

Југозападно од Кадине воде, у селу Шљивну, на једном повисоком бријегу налазила се стара, дрвена црква, храм св. Благовјештенија, која је по народном приповиједању изграђена још половином 18. вијека.

“Црква је девет метара дугачка, а седам метара широка. Унутрашњост исте слабо је урешена. Мјесто гђе сама св. мати црква постоји јесте лијепо и романтично…”

На крају, описана је и церемонија освјештавања звона, одржана 25. марта 1891. године.

“Звоно је без круне тешко 205 кг, а кошта 380 форинти. При светој литургији говорио је, морално-религиозног садржаја проповијед г. Герман Јовановић, монах. Иста је тако дирнула присутну Србадију, да их је било који су заплакали…

У два и по сахата био је објед, ког је српска православна општина шљиванска приредила. При обједу је пало више различити здравица; пошље обједа српском весељу ни краја се није знало. Ну ипак је све било у највећем реду. Србадије је било са свије страна околни села”, наводи се на крају текста из 1891. године.

Сеоски црквени зборови на Мањачи и Змијању, попут горе описаног, били су нарочито сликовити, понајвише због чувене, прелијепе ношње жена са Змијања. Сјајнан опис о томе оставио је етнолог Милан Карановић:

“Пажљив испитивач, кад дуже времена посматра змијањску женску ношњу на сеоским црквеним зборовима, занесе га њена љепота и сликовитост. Јер ту има прилике да види на стотине ђевојака и жена, кад су обучене у свечано одијело, које зову зборарско или цркварско рухо. Највише засјењава очи шаренило различитих везова на бијелом платну, за које се рекне, да је бијело као препадани снијег.

Не зна се, што прије да погледате или што више посматрате: да ли различитост и љепоту везова на рукавима, њедрима и марамама на глави и симетричност геометријских шара, или прелијевање умјетнички сложених и складних боја. Или да се дивите изразитости струка и стаситости ових планинки у горњој сукненој хаљини – зубуну – без рукава, који се не сапиње, свакако из тежње, да се што више истичу везови.

Нарочито свраћа пажњу подну зубана комад плаве чохе, широк за подланицу, са свиленим везом, измјенично са златнотканим и сребренотканим тракама и стакленим бобицама – ђинђувама – разних боја, јер то се све бљешти на сунцу. Не зна се, да ли више заноси очи предњи застор – прегача – са утканим шарама пробраних и сложених боја; или бијеле мараме – бошче – на главама жена и на широко ситан вез са широким комадом црвеног платна – мавеза – и комада плаве чохе, а раширена је бошча на леђима, штоно рекну, као лабудова крила.

Блиста се накит од старог сребреног новца на прсима, капи и низ косу ђевојака и на прсима и пасу – тканине – млађих жена: све је то са укусом и пажљиво израђено и чини дивну хармонију кроја, различитих везова са свилом и вуном и умјетнички пробраним и сложеним бојама на овим кршним и наочитим планинкама.

Чисто је невјероватно, да је то све смишљала и израђивала жена, која не зна ни читати ни писати. Није ни чудо, да су двије Београђанке, које су трошком Краљевог Фонда за народно просвећивање одржале у љету 1925. низ предавања у овим крајевима, рекле у једним београдским новинама, да жене ових крајева тако обучене изгледају ко краљице…”

Вратимо се Шљивну… Дворазредну основну школу ово село добило је 1927. године, а похађала су је ђеца из Шљивна, Добрње, Вилуса и Зеленаца. Радила је до избијања Другог свјетског рата, а поново је покренута 1947. године.

Са својим засеоцима Дивљаци, Ратковићи, Милетићи, Малешевићи, Клинцови, Требовци, Станивуковићи и Нешићи, село је 1959. године имало 115 домаћинстава, са око 1.580 становника, од којих 160 школообавезне ђеце, наводе поједини извори о овој школи.

Ђеловало је крајем 50-их да становници Шљивна и цијелог тог краја имају свијетлу будућност. Међутим, убрзо се десило нешто потпуно невјероватно…

……

У првој половини 1960-их, власти бивше СФРЈ, након “отопљавања” односа са СССР-ом, одлучиле су да обогате свој оружани фонд, па су од Москве наручили 100-ак савремених (наравно и скупих), амфибијских тенкова ПТ-76. Ови тенкови, осим по копну, могли су без проблема да се пробијају кроз ријеке и језера. Југословенске власти брзо су морале да смисле и локацију на којој би се вршила обука. И, избор је пао управо на Шљивно, Добрњу и околна села!

Крајем 60-их и почетком 70-их становништво цијелог овог подручја је исељено, углавном у Војводину, а на мјесту њихових огњишта формиран је војни полигон Мањача, један од највећих војних полигона у СФРЈ. А, на подручју Шљивна створено је вјештачко језеро за тестирање амфибијских тенкова! Према неким гласинама, расељавање је учињено због “идеолошког застрањења” локалног становништва…

Полигон ЈНА на Мањачи успио је да “састави” 20-ак година…

Избијањем ратних сукоба у бившој Југославији 1990-их тенкови ПТ-76Б интезивно су коришћени, најчешће као ватрено оруђе за подршку пешадије. Није познат примјер да су током борби коришћене могућности овог возила за савладавање водених препрека. Након рата тенкови су расходовани.

А, у Шљивну, више није било ни становника, нити “моћне” ЈНА – остало је само вјештачко језеро…

….

Од 2000-их полигон на Мањачи користе оружане снаге БиХ. Након рата, на мјесту старе дрвене цркве обновљена је сеоска црква у Шљивну и то је данас једина “жива” грађевина у сеоском атару. Мјесно гробље у Малом Шљивну са старим споменицима у виду стећака је под заштитом и проглашено за национални споменик Републике Српске.

Наду да би Шљивно поново могло да оживи, ипак, даје пројекат Туристичко-рекреативног центра “Мањача”, који је Градска управа Бањалуке предвиђела на локацији бившег “тенковског” језера, све са пјешчаним плажама и ладарама…

Центар се отвара управо данас, први утисци и фотографије обећавају, тако да – држимо палчеве за Мањачу и за Шљивно!

MD MONTEL