Да ли ће 27. јуна бити потписано признање независности Косова?

KOLUBARA Brčko

Колико год да проширимо опсег анализе српске политичке сцене, колико год корупционашких афера, нелегалних радњи, прелетања из једног табора у други да забележимо, алфа и омега српске политике остаје Косово. Питање Косова је провера чврстоће карактера било ког српског политичара. Ако је спреман да пребаци преговоре о Косову из Уједињених нација у Брисел, као што је то урадио Борис Тадић, шта ће га онда спречити да својим сарадницима преда у руку ово или оно предузеће, понуди овај или онај тендер, пружи њиховим потомцима ову или ону високу државну функцију?

Ништа се није променило ни данас – Косово је најсигурнији ветроказ душе српског политичара. Да ли је вера или невера показаће његов однос према Косову. Тадић није пао у тренутку када је преместио преговоре у Брисел, већ када је одбио да пред изборе потпише успостављање границе између Србије и њене покрајине Косово и Метохија што би за њега била политичка смртна пресуда. Ангела Меркел, која је у том тренутку 2012. године ведрила и облачила Србијом, ускратила је подршку Тадићу и свесрдно стала иза Српске нарпедне странке, којом је тада руководио Томислав Николић, али којом је очигледно требало да води Александар Вучић.

По речима професора Ломпара: „Западни, или амерички чиниоци су прагматични, они жмуре на те чињенице (недемократију у Србији), јер рачунају да само једна овако ауторитарна власт, која има национални префикс, а у бити не спроводи националну политику, може да обави посао за који су они највише заинтересовани“. Тај посао је признање Косова, наравно, управо због овога ниједан српски политичар који себе позиционира као либерала, не би могао да изврши оно што Вучић ради последњих осам година.

Једино што нико из радикалске базе не би гласао за Вучића, који је и чак те 2012. године добрано испрашен од Драгана Ђиласа на локалним изборима у Београду. Пре доласка на власт Николић је био неопходан да обезбеди победу СНС-у, а након тога је постао излишан, па је будући да је човек слабе воље и субмисивног карактера, без икакве борбе на налог Ангеле Меркел предао узде влати у СНС-у неомиљеном Вучићу.

Иако је било јасно да иза СНС-а стоји Немачка – у преводу читава глобалистичка машинерија, која се у народу из неког разлога углавном своди на Сороша и Блера, као да су они једини богови на Олимпу; многи су дали Вучићу прилику да се покаже на челу Србије (иако се он прибојавао да званично на себе узме премијерску функцију како случајно не би он стављао свој потпис на Бриселски споразум). После све халабуке о „лоповлуку жутих“ и „сорошоидима“, после драмског иступања на нивоу Хамлета, када је Вучић уздахнуо и после напете паузе изустио „судбоносно НЕ Западу“, дошло је време за Бриселски споразум.

После тог тренутка, када је Вучић подметнуо Дачића да стави свој потпис под документ којим се држава Србија повлачи са територије Косова у замену за неку НВО Заједницу српских оптшина (која до дана данашњег није ни формирана, али зато су све српске општине на Косову инкорпориране у косоварски политички систем) процес признања Косова је кренуо у нама добро познатом смеру. Да је Тадић или неки други либерал случајно помислио да тако нешто потпише, главу би му јурили низ калдрму Балканске улице, али човеку који је своју каријеру градио на турбо-националистичком популизму то је било дозвољено.

И гле чуда, обистинила се она анегдота са Вуком Драшковићем коме је неки шумадијски сељак после митинга пришао и изразио му подршку, али је притом додао да ће гласати за њега тек кад дође на власт. Ту причу је волео да прича мој покојни професор методологије Иван Радосављевић. Пошто је Вучић 2013. године демонстрирао своју моћ, одједном су масе кренуле за њим, схвативши да ће он дуго остати на врху. Српски народ је прорачунат и има око за таленат то је неспорно, те схвата одакле му капље платица без које се не би могло преживети.

Ова бајка би се тако продужила деценијама – у Бриселу би се потписивао један по један споразум, док Србија не би била пред прагом Европске уније, онда би процес био окончан и Косово добило независност. Сличан процес се могао приметити и са Северном Ирском, од које се Република Ирска одрекла крајем 80-их, у замену за чланство у ЕУ и позамашне стране инвестиције, које су Ирској збиља донеле велико благостање и начиниле од те периферне земље један од европских центара интернет технологије.

Међутим, на сцену 2016. године, сасвим неочекивано за буквално цео свет, ступа Доналд Трамп. Он је у много чему слика и прилика херојског архетипа. Не зато што спасава даму у невољи, већ зато што после реда сивих неприметних отправника послова глобалне финансијске елите, који су носили титулу председника Америке, он просто одскаче. Нјегови потези померају планине, његов разуздани смех одзвања светом. Он се не подчињава никаквим договорима његових претходника, он не поштује никакве споразуме, он игра улогу политичког Демијурга – креатора стварности.

Креатор Доналд је покушао да као гром из ведра неба реши конфликт између две Кореје, приволи Северну на нуклеарно разоружање, и да притисне Кину на њеним границама. Једно време је изгледало да успева, јер су лидери Северне Кореје то желели, док данас можемо да видимо да су сви преговори заустављени, Север прети да ће милитаризовати демилитаризовану зону. Херојски Трамп доживљава пораз. То га не зауставља, покушава да прети Сирији, покушава да прети Ирану, потписује споразум са Израелом, који Јеврејима даје све, а Палестинцима не даје ништа – јасно је да и ту доживљава пораз, мада добија поене од јеврејског лобија, који му помаже да не буде опозван са своје функције у Америци.

С истим жаром креатор Доналд скреће пажњу на косовски конфликт. „Шта, неке бабетине и сека-персе воде некакве вишедеценијске преговоре, а Срби пишу чланке о кувању некаквих жаба. Хмм, чудно, мислио сам да су Французи опседнути жабама, небитно. Тамтататадам! Трамп ће вас спасити!“ Са собом је повео и свог ортака Гренела, који је толико жарио и палио Немачком да је склоњен на Балкан да буде ДРУГИ специјални изасланик за наш регион. И док су Срби славили човека који је показао сатанистичкој Хилари где јој је место, президент Трамп је ковао планове како да за пар година одмрси чвор, који се није дао развезати вековима.

Трамп је прво узео Тачија за уво и приупитао га:„Јел хоћеш да прихватиш малу корекцију граница, али да Косово уђе у УН?“ Тачи није био убеђен да је то најбоље. Онда му је Трамп показао специјални суд за ратне злочине иза црвене завесе, што је Тачи схватио као велики подстицај да се пошто-пото сложи са малом корекцијом границе. Чак је кренуо да излази са изјавама „Не треба страховати од мале корекције границе“ – ко се боји мале корекције границе још? Вучића није требало убеђивати да се сагласи на територијалну компензацију, али га је требало убедити да је Трамп много јачи од Ангеле – прво, јер је мушко, друго, јер је и он Немац по пореклу и треће, јер је он председник Америке – замислите колико Берлина може стати у Нјујорк?!

Вучић се са тим сложио, отпутовао у марту у Вашингтон, по речима Гренела да пријатељски проћаска са Тачијем, а по речима свих осталих – америчких глобалистичких аналитичара (Сервера, Джуде, Джозефа), немачких глобалистичких аналитичара (Вебера и Бибера), америчких глобалистичких медија – Радија „Слободна Европа“, немачких глобалистичких медија – Дојче велеа; у Вашингтону се уговарала подела Косова и започет је паралелни процес преговора мимо бриселског преговарачког процеса.

Вашингтонски преговори настављају се 27. јуна у Белој кући. Индиректно министри иностраних послова Немачке и Француске већ су се кроз отворено писмо у мају месецу огласили против Трампове/Гренелове иницијативе, а овог пута се Хајко Мас јасно изјаснио да не може бити других преговора осим оних које води ЕУ, читај Немачка. Јасно је да се тако високе званице 27. јуна у Вашингтону неће састати тек тако, али је тешко поверовати да ће тада бити признато Косово. Тада ће највероватније бити утаначени рокови за потписивање поделе Косова, којим руководи Гренел, на предлог Трампа.

Није ни чудо да су званичници ЕУ уплашени, Трамп као и свугде по свету, покушава да минира глобалисте брзим диловима не мислећи на последице. Подела Косова би могла да изазове даљу промену граница на Балкану, што глобалисти никако не желе, што Трампа никако не брине јер он не покушава да изгради светски поредак, већ да искористи све његове адуте у корист Сједињених Америчких Држава. То би све било дивно и красно, и Срби би му френетично аплаудирали (као мали Марко великом Алеку), да то не значи да се Србија одриче своје сопствене територије и сржи свог идентитета.

Иронично јесте, али српским националним интересима су сад ближе позиције глобалиста од Трампових, јер уз Трампа признајемо Косово на јесен, а уз глобалисте врло вероватно никад, јер управо на Свети Никад улазимо у ЕУ. Све ово је потврђено и недвосмисленом подршком америчког амбасадора Вучићу и његовим изборима без праве опозиције, и америчком интервенцијом на Косову којом је збачен Курти. Аљбин Курти није ратни злочинац, није ноторни криминалац па не може бити лако уцењен као Тачи, Харадинај или Лјимај. Он није хтео да учествује у Трамповим преговорима у Вашингтону, јер је искрени албански шовиниста и ксенофоб, који не презире само Србе већ и колективни Запад. Курти је за Албанију Албанцима и то је то. Око тога је ушао у сукоб не само са Тачијем, него и са Едијем Рамом.

У заштиту Куртија су отворено стали представници Француске и Немачке на Косову, али их је Гренел савладао, подједнако лако као што је Тачи савладао косовски Уставни суд да легализује потпуно нелегално формирање владе Авдулаха Хотија. Трамп је тако обезбедио подршку својој брзинској дипломатској победи на Балкану, осигуравши тријумф Вучића на изборима у Србији и формирање слабе и марионетске владе на Косову (коју узгред подржавају и Вучићеви посланици из Српске листе).

Трампове планове може помрсити његова растућа непопуларност у самим Сједињеним Државама, где су му папрену чорбу узаврелих протеста скували конкуренти из Демократске партије, али и неодлучност самог Вучића. Ако сте мислили да је лојалност једна од малобројних врлина која га краси, грдно сте се преварили. Чим Вучић намирише да се Трампу ближи крај, он ће побећи назад у загрљај маме Ангеле, сав уцвељен – „Мутти, Чика Трамп ми нудио лизу да признам Косово!“ Зато су шансе мале да дође до драматичног завршетка косовских перипетија 27. јуна, превише је то далеко од америчких избора. Сачекаће Вучић септембар да види како ветар дува, а онда у зависности од Трампових изгледа на његовим изборима, следи потпис или крах авантуре хероја Доналда.

Извор: видовдан.орг

MD MONTEL