Да не би Вука Бранковића…

KOLUBARA Brčko

Током снимања филма “Бој на Косову”, Воју Брајовића који је тумачио лик Вука Бранковића гањали су сељаци са вилама по Банату.

Али да не би Вука Бранковића, Срби на данашњи дан не би одбранили православље на Косову пољу, а поред прихватања ислама, добили би и власт у Турској гдје би данас сви говорили српски језик а не само неких десетак милиона Турака као сада.

Имена многих српских јунака уздигнута су и испреплетена многим митовима и легендама вијековима уназад, њихова имена се углавном везују за појмове жртве, храбрости и подвига, нажалост не и име Вука Бранковића.

Поред кнеза Лазара, Вук је био најзначајнија личност у српском табору и командовао је десним крилом српске војске на коме су остварени највећи успјеси у Косовској бици.

Тешка коњица под командом Вука Бранковића разбила је одреде турске коњице и почели су да угрожавају и самог Мурата.
Њих су физички зауставиле колоне турских кола са пиринчом, медом и маслом, али и лешеви камила који су имали за циљ да својом појавом и мирисом одбију коње наших ратника.
Они су били физичка препрека да наши оклопници под командом Вука Бранковића први стигну до султана Мурата.

Ратне доктрине тога времена биле су да уколико један од вођа на бојишту падне, овај други мора да се повуче како би остао пастир своме стаду.
Ово повлачење Вука Бранковића 150 година послије Косовског боја у ватиканским списима проглашено је издајом а и дан данас се у школама тако учи.

Није ни чудо када је главни услов за добијање независности Србије на Берлинском конгресу 1878. године био да се прихвати Ватиканско-Бечко-Берлинска школа и да се у Србији не учи историја прије Немањића, или још горе да се учи лажна историја.

Послије Косовског боја једини је управо Вук Бранковић наставио своју борбу којом је чувао територије својих области, јер је кнегиња Милица признала врховну власт султана Бајазита, како би спречила краља Твртка да загосподари Србијом, хтјела је сину Стефану да стави круну Немањића.

Како у томе није успио, 1392. године и сам је постао вазал али је и даље наставио своју борбу, због чега је 1396. године одведен у турско заробљеништво гдје је у тешким мукама скончао годину дана касније.

Тако сконча човјек који је рођен и одрастао на вијековним посједима своје породице на Косову и чије је територије животом бранио.
Племенитог је поријекла и аристократије из старе српске властеле која сеже коријене још из времена Немањића, а његов дјед војвода Младен је био у служби краља Милутина, док му је отац Бранко Младеновић носио високу титулу Севастократора.
Док ће Вукова највећа титула бити, колико то год данас смијешно звучало, титула Господина.

Након што су 1386. године Турци освојили Ниш преко којег су пратили везе између Србије и Бугарске, кнез Лазар је створио своје сједиште у Крушевцу, гдје је држао најбогатији и најплоднији дио државе, цио слив Запане и Јужне Мораве, испред њега налазила се територија која га је штитила са Југа а била је под влашћу његовог зета, господина Вука Бранковића.
Стога и не чуди што је управо Вука изабрао као човјека који ће водити десно крило српске војске.

Лијево крило је водио најбољи ратник краља Твртка, босански војвода Вуковић Влатко, који је већ у бици код Билеће до краја потукао Османске пљачкаше.

Дуга припрема на обе стране говорила је јасно да ће на Косову крв да се проспе.
То се видјело и по томе што су на Косово кренула и оба владара лично, и кнез Лазар и султан Мурат.

Кнез Лазар се ослањао на своју тешку коњицу са дугачким копљима и мачевима.
Док је Муратов кец из рукава била лака коњица наоружана стрелама, сјекирама и буздованима, познати као Акинџи.
Ту је била и тешка коњица, као и Азапи и Јањичари са сабљама и стрелама.

На писму у коме је Мурат поручио Лазару да се преда, положи оружје, пређе на ислам и буде покоран Мурату, Лазар је одговорио преко Милана Топлице који је код Кратова срео Турску восјку и пренио кратак одговор од кнеза Лазара “Само рат.”

Током битке која је почела у 8 сати ујутру на данашњи дан 1389. године, управо ће Вук Бранковић омогућити Милошу Обилићу пролаз ка Султану кога ће овај убити копљем са коња а не клањајући му се.
Након тога је и сам убијен од гарде која је чувала султана Мурата.

Битка се завршила око 6 сати, ако узмемо у обзир да се тада вријеме рачунало од свитања, то је било негдје око поднева.
Кнез Лазар је са малим бројем велможа свратио у цркву Самодрежу гдје се наша војска и причестила прије битке, да се захвали Богу на побједи, а Бајазит који је чекао да се српска војска разиће како би покупио тијела оца и брата, прилази цркви и убија кнеза Лазара, након чега се повлачи у Турску да учврсти своју власт.

Путници трговци који су путовали према Дубровнику, посматрали су битку и касније су се придружили Влатку Вуковићу који је своју јединицу без губитака враћао за Босну, и били су први гласници о великој хришћанској побједи на Косову пољу.

За разлику од Вука Бранковића о коме знамо све, витез који је убио Султана Мурата ће кроз историју понети име Милоша Обилића, ипак о њему не знамо ништа а неки историчари се питају да ли је он уопште и постојао.

Милош Обилић је најмистичнија личност наше историје и предања а из периода Косовског боја о њему нема нити једне једине ријечи.
У најстаријим нашим документима као човјек који је убио Мурата помиње се име Никола, ко би могао бити брат кнегиње Милице, али то није никада званично потврђено.

Име Милоша Обилића први пут се помиње у Бугарској хроници почетком 15. вијека, као и у Турским изворима гдје је први Ашик паша Заде, човјека који је убио Мурата назвао Билиш Кјубила, што је игра ријечи и значи “Онај који зна задати ударац.”

У српским изворима први пут Милоша као Кобилића помиње Константин Михаиловић који је писао успомене јањичара крајем 15. вијека.
Такође га у другој половини 15. вијека помиње и Лаоник Халкокондил.

Средњевијековни списатељи су дуго заобилазили име овог храброг ратника, али предање га овјенчало славом ненадмашног јунака који се на Кнежевој вечери заклео да ће убити султана Мурата.

Милош Обилић је свакако постојао, можда не у то вријеме под овим именом које је кроз историју тешко идентификовати, али свакако можемо рећи да данас без Вука Бранковића не би било ни Милоша Обилића, али и цијелог православља…

Пише: Деан РС

MD MONTEL