НА ДАНАШЊИ ДАН 1982. – Умро Мехмед-Меша Селимовић

KOLUBARA Brčko

Члан Српске академије наука и умјетности, један од највећих српских књижевника 20. вијека.

Како је сам открио, потомак је српске породице Вујовића. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата је био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор „Босна-филма“ и главни уредник издавачке куће „Свјетлост“. Због прогона, којем су га подвргли босански политичари, прешао је у Београд и у њему остао до смрти.

Дјела: романи „Дервиш и смрт“ /један од најзначајнијих у српској литератури/, „Тишине“, „Тврђава“, „Магла и мјесечина“,„ Круг“ /недовршен/, збирке приповиједака „Прва чета“, „Туђа земља“, „Дјевојка црвене косе“, студија „За и против Вука“, есеји „Писци, мишљења, разговори“, мемоарска проза „Сјећања“, неколико филмских сценарија.

***
Учили нас, мучили нас,
Да будемо све,
Само синци српске мајке,
Само Срби НЕ,
Ал’ дружећи се с вуком, лисом,
Лав је ост’о Лав,
Још нас има што кличемо,
Ја сам Србин сав!

Јован Јовановић Змај.

Извор: Чувари Ћирилице

MD MONTEL