Европа је све у вези са короном урадила погрешно

KOLUBARA Brčko

Био је то тренутак застрашујуће спознаје. Тог 26. фебруара Италија се суочила с невиђеном кризом узрокованом пандемијом новог коронавируса. Број заражених повећавао се три пута сваких 48 сати, а италијански премијер Ђузепе Конте обратио се Европској Унији за помоћ.

Италијанске болнице у том тренутку су биле претрпане, лекари и сестре полако су остајали без маски, рукавица и огртача, а најгоре од свега је што су се здравствени радници морали “играти Бога” и одлучивати коме ће помоћи, а кога оставити да умре, јер места за све није било, преноси Јутарњи лист.

Рим је упутио хитну поруку Бриселу, тражећи помоћ. Спецификација њихових потреба прослеђена је ЦЕЦИС-у, централној европској комуникационој и информационој бази. Стандардна је то процедура када се земља чланица нађе у великој невољи. Оно што није било стандардно је одговор који је стигао из ЕУ. Тачније, није стигао.

Тишина.

“Ниједна једина земља чланица ЕУ није одговорила на молбу за помоћ. То је значило да није само Италија била неприпремљена у кризи. Нико није био припремљен. Недостатак одговора није толико био знак мањка солидарности, већ мањка опреме уопштено у свим земљама”, каже Јанез Ленарчић, европски повереник за управљање кризама при ЕК.
Европа као епицентар

Око 180 хиљада европских грађана, укључујући Уједињено Краљевство, умрло је од коронавируса, а око 1,6 милиона је заражено откако се у децембру вирус појавио на европском тлу, подсећа Гардијан у великој анализи одговора ЕУ на појаву коринавируса. Лист додаје како је стваран број оболелих и умрлих сигурно већи него што показују службени подаци. Раст броја заражених у Србији, а заправо и на читавом Балкану, велика су невоља, а британски лист каже како је читав континент пред незаустављивом економском кризом која ће, по свему судећи, бити гора од Велике депресије 1930-их. Стручњаци кажу како је то резултат затварања економије током пролећа, односно масовног “лоцкдоњна” (затварања) који је делом уведен и како би се смањио притисак на недовољно финансиране здравствене системе земаља Европе.

Не чуди стога што се лидерима земаља ЕУ поставља питање која је сврха “европског пројекта”, односно ЕУ, ако земље чланице не успевају да помогну другој земљи у њеним најмрачнијим временима. Ове недеље 27 лидера ЕУ састаће се у Бриселу по први пут уживо након избијања пандемије како би покушали да одговоре на то питање и испланирају како даље у будућности.

Гардијаново Одељење за истраживачко новинарство опсежно је истражило како је Европа постала епицентар пандемије и које бисмо лекције из тога могли да научимо. Прича је то, истичу, о неприпремљености Европе за ову кризу, о потпуној некомпетентности европских институција у кризи која не познаје државне границе, о Европској Унији која није успела да пронађе адекватан одговор на проблем.

И док су се милиони Европљана припремали за прославу Нове године, званичници ЕУ у Шведској први пут су добили обавештење о пнеумонији непознатог узрока која се јавила у Кини. Вест је најпре стигла у Стокхолм, где се налази Европски центар за контролу и превенцију заразних болести (ЕЦДЦ). Центар је утемељен 2005. године, након епидемије САРС-а у Кини, а циљ му је да надгледа епидемије у свету и на време алармира Европу ако примете да се нешто догађа. Више од тога ЕЦДЦ не може да учини, истиче лист, јер одговорност за здравствени систем је на свакој земљи чланици.

ЕЦДЦ своје упозорење издао је већ 9. јануара.

“Прве информације говориле су да је већина случајева повезана с пијацом у Вухану, где се продају живе животиње. Но, након само две недеље испоставило се да се вирус не преноси тим путем, већ с човека на човека. То је јако променило начин на који смо морали да поступимо”, каже шефица ЕЦДЦ-а др Андреа Амон.

Требало је пронаћи начин како да се болест задржи ван граница ЕУ. Тако се 17. јануара огласило још једно европско тело, ЕК-ов одбор министара здравља, који је организовао видеоконференцију како би расправили новонасталу кризу. Међутим, чини се како су земље чланице ЕУ показале потпуну незаинтересованост, од 27 чланица на конференцијски позив јавило се тек 12 министара. Конференцију је водио Волфганг Филип, вођа мале здравствене групе из Луксембурга. Рекао је малобројнима како се у Кини бележе десетине случајева заразе новим сојем коронавируса који тада није још имао ни своје данашње име Сарс-ЦоВ-2. Само тог месеца, због прославе кинеске Нове године, очекивао се саобраћај од око 300 хиљада људи који ће из Кине отпутовати у Европу, а то је био аларм који се не сме игнорисати. ЕЦДЦ је европским министрима рекао како сматра да мерење температуре и здравствени преглед на аеродромима није довољно учинковита мера. Тражили су циљано тестирање путника на 12 недељних летова из Кине, посебно Вухана.
Несигуран приступ кризи

Одбор је намеравао да изда препоруке о пооштравању граничних режима. Али, авај, то није било могуће с обзиром на то да се више од половине чланова, министара, није појавило на састанку. Међу њима и италијански који, како се накнадно сазнало, није приметио е-маил у којем се позива на конференцију. Био је то почетак распада. Окупљени министри били су фрустрирани што одбор не добија пажњу коју би требало у решавању кризе. А времена није било на претек, криза се почела развијати невероватном брзином. И то само неколико седмица након што је Европску Комисију преузела Урсула фон дер Лајен, иначе лекарка и бивша немачка министарка одбране.

Гардијанови извори кажу како се поставља питање да ли је она, с обзиром на стручност, ипак могла да уради више, те се стиче утисак да је кризи приступила доста несигурно, не одговарајући на изазов на време.

“Комисија је требало раније да крене у решавање проблема. Фон дер Лајен је изузетно паметна, али нова је у Бриселу и ослања се на сараднике из Берлина који немају довољно искуства са европским пословима. У таквим тренуцима не питаш земље ЕУ за сарадњу, него их једноставно натераш на сарадњу европским механизмима. Здравство је ствар националне ингеренције, али у оваквим случајевима ствари се морају погурати”, рекао је листу неименовани европски званичник.

“Први састанак кризне координације одржали смо 28. јануара. Комисија није тада озбиљно схватала нову претњу. Чак су се појавили гласови који су говорили да ће све ово “нестати само од себе”. Нисмо променили смер, чак ни када су се неки играли концептом имунитета крда”, каже Ленарчић.

Кризни одбор ипак је одлучио да предузме мере, па је 29. јануара донесена забрана путовања европских званичника у Кину осим у најнужнијим случајевима, а одржана је и прес конференција на којој је Европи речено – спремите се. Узбуна је оглашена, али мало ко се за њу заинтересовао. Медији су имали преча посла, бавили су се изласком Уједињеног Краљевства из ЕУ и другим, врућим политичким темама, па је здравствена криза у тамо неком Вухану пала у други план.

“Сазвали смо прес конференцију и дошли у готово празну собу. Позвали смо на приправност, рекли да би све земље чланице морале ово да схвате озбиљно и припреме се на кризу. Соба је била толико празна, новинара није било, да смо могли чути ођек својих гласова. Ипак, надали смо се да ће вест успети да допре у медије. То се није догодило, сва медијска пажња била је тада на задњем пленарном заседању Европског парламента у којем учествују заступници из УК. Медији су били преплављени снимцима заступника који певају и држе се за руке. Да, био је то историјски тренутак, тужан и врло емотиван тренутак. Но, нимало не мења чињеницу да смо ми морали тог дана нешто друго да поручимо, а људи за то уопште нису били заинтересовани”, додаје Ленарчић.

Нису само новине и телевизије биле незаинтересоване, потпуни мањак интереса показали су и европске институције. ЕЦДЦ те је седмице издао препоруке свим владама да ојачају капацитете својих болница, нарочито јединица за интензивну негу. Важност те поруке није препозната.

“По мом мишљењу, све су земље првобитно подцениле ову кризу и како ће се брзо развити”, каже Амон.
Уништене маске

Док су се фрустрирани европски здравствени званичници борили како земљама упутити јасну поруку да се припрема хаос, вирус се тихо, али незаустављиво ширио. Тако су 30. јануара два кинеска туриста у Риму тестирана и били су позитивни на коронавирус. Италија је одмах суспендовала све летове из Кине и затражила састанак ЕУ министара здравља како би се построжио режим путовања. Да би се састанак коначно одржао, била су потребне три недеље.

“Било је то време у ком је Хрватска председавала Европском Унијом, те је била одговорна за организацију тог састанка. Но, управо се налазила у великом скандалу услед ког је хрватски премијер Андреј Пленковић морао да смени министра здравља Милана Кујунџића. До тренутка када је састанак напокон одржан, широм Европе почели су се појављивати случајеви”, тврди истраживачко одељење угледног британског листа.

Нови министар здравља (Вили Берош, оп.а.) рекао је, председавајући седницом, како одговор на коронакризу мора бити тренутан и учинковит. Но, интерни извештај ЕЦДЦ-а показује како је то било далеко од истине – земље ЕУ још су биле дубоко неприпремљене. Штавише, чак су у пређашњим месецима учиниле кобну грешку. Многе од њих уништиле су читаве своје залихе заштитне опреме, нарочито маски, јер им је истекао рок трајања, а нове никада нису купљене. Планови за случај евентуалне пандемије били су потпуно застарели и неадекватни за ову кризу. Неколико европских земаља напросто је уништило све своје залихе маски, каже лист позивајући се на упућени извор.

Тако је Француска 2011. имала залиху од 1,7 милијарди маски, а спали су на 117 милиона. Само у раздобљу од јануара до марта ове године спалили су један и по милион маски. Белгија је наредила уништавање 38 милиона маски које никад нису замењене новима.

Залихе заштитне опреме додатно су се топиле јер су све до 23. фебруара велике количине свакодневно летовима одлазиле у Кину. Европа се надала да ће тако сузбити заразу, наивно верујући како континент још није изложен вирусу.

“Моја колегиница, здравствена радница Стела Кирјакидес читаво је време тражила да јој се доставе подаци о стању залиха заштитне опреме. Никада нисмо добили прецизне податке који би нам послужили да добијемо квалитетну слику о томе чиме располажемо. У много земаља показало се да ни државе не знају тачно чиме располажу.”

У данима викенда, с краја фебруара на март, више од две хиљаде људи у Европи је потврђено заражено. У Италији их је 35 умрло. Фон дер Лајен је одлучила да преузме одговорност и почела да управља кризом. Информисала је Ленарчића о опасности од кризе и формирала тим за борбу против коронавируса. И док је она свој тим представљала пред телевизијским камерама, Европа је почела да запада у стање хаоса. Европске земље су, једна по једна, почеле да забрањују извоз маски и остале заштитне опреме, чак и својим суседима. Потез је то који, сматрају многи, представља једну од највећих европских грешака у борби с коронавирусом.

Кренуло је из Француске, а ускоро је и Немачка забранила извоз, а у наредним данима већ је 15 земаља ЕУ забранило извоз не само заштитне опреме већ и лекова. Камиони пуни заштитне опреме заустављани су на границама, европски лидери међусобно су се оптуживали за мањак европске солидарности, а неки контејнери који су пристигли у луке у Немачкој и Француској напросто су украдени те се ни данас не зна где су завршили. Белгијске и холандске власти почеле су манијакално да купују кључне састојке како би произвеле лекове потребне оболелима.

Тада се поновно састао европски здравствени одбор на челу с Кирјакидес.

“Данас вас молим да се потпуно посветимо заједништву. Морамо радити заједно, одговорно и транспарентно, како би у духу солидарности пронашли кохерентни политички одговор”, рекла је она тада.
Једнострани потези

Поруке о потреби заједништва нису наишле на плодно тло. Немачка је прва једнострано затворила своје границе, блокиравши велики део континента. Само на немачко-пољској граници забележене су колоне возила од педесет километара. Стара Европа, она пре ЕУ, почела је да поприма своја обележја.

“Није проблем затворити границе. Али, о томе морате разговарати са својим суседом, а то није учињено. То је било погрешно и створило је јако пуно проблема. Умањило је проток робе на слободном тржишту, што није било лоше само по економију већ је и зауставило проток есенцијалне медицинске опреме, што је посебно опасно у време избијања заразе. Да и не говоримо о промету храном”, каже Ленарчић. То је разбеснело Европу која је, каже Ленарчић, почела уверавати чланице да престану с таквим себичним потезима.

Ленарчић се присећа како су “људи с торбама новца” трчкарали Европом, но отрежњујућа чињеница је била да опреме нема. Само неколико седмица раније то је било незамисливо. Кренуло је и урушавање економије, најпре у Италији, а до 23. марта већина европских економија се урушила услед “лоцкдоњна”, осим Шведске која је изабрала посебан модел борбе с вирусом.

За многе је закључавање дошло прекасно.

“Да је Италија то учинила десет или четрнаест дана раније, ствари су можда могле бити боље. Министарство здравља то је предлагало, али нису успели да увере Владу. Било је јако тешко уверити министра финансија и премијера да је ситуација тако озбиљна”, каже Валтер Рикјарди.

12. марта Фон дер Лајен је од својих стручњака обавештена како се епидемија у Европи не може зауставити. Већ следећег дана Светска здравствена организација прогласила је Европу новим глобалним епицентром пандемије.

Набавка заштитне опреме постала је апсолутни императив. Рикјарди се присећа како је дубоко разочаравајућа била спознаја да Европи мањка свега, а Италија је у томе била у најтежој ситуацији.

“Осим заштитне опреме, мањкало нам је и респиратора, а било их је готово немогуће купити. Апеловали смо на Европу да нам се омогуће респиратори. Одговор је стигао тек након два месеца. Не бих рекао да је ствар у невољности Европе да нам помогне, него у претераној бирократизованости процеса. На крају смо респираторе добили кад је најгоре већ прошло”, присећа се италијански здравствени стручњак.

Европска комисија још се у јануару досетила како би се могли сви удружити и по идеји заједничког тржишта заједно набављати опрему као “један велики купац”, али то није наишло на икакву реакцију земаља чланица.

Док је велики бирократски апарат успео да увери земље да стварно требају реаговати, глобалне залихе заштитне опреме драстично су испражњене, а неке земље ЕУ почеле су индивидуалне разговоре с кинеским добављачима, стварајући додатни хаос на недовољно засићеном тржишту.
Нужне залихе опреме

Ленарчић каже како су у овој ситуацији многи погрешили, али из тога треба извући поуку за будућност. Верује да је кључ решења оваквих криза у европском заједништву, те да би се убудуће требало посветити моделу Европе као једног великог купца заштитне опреме у оваквим ситуацијама.

“У новом седмогодишњем плану финансирање здравства диже се на годишњем нивоу са 400 милиона евра на око девет милијарди. Закључено је да се чланице морају боље подржавати. Када је Италија позвала, нико јој није пристигао у помоћ. ЕУ ће убудуће гомилати залихе опреме, радије него да се ослања на великодушност других чланица. Морамо имати адекватне количине заштитне опреме у случају било каквог медицинског, хемијског, биолошког или нуклеарног инцидента”, каже Ленарчић уочи европског састанка на врху који би требало да се одржи овог петка.

Гардијан закључује како саговорници сматрају да би Европски центар за превенцију и контролу заразних болести (ЕЦДЦ) морао да добије извршну, а не само саветодавну улогу у време оваквих криза попут глобалних зараза.

“Земље чланице ЕУ морају да науче да се морамо припремати за овакве ситуације, јер ово сигурно није први нити последњи овакав догађај. Таквих ћемо криза у будућности имати још. Обрасци нашег понашања, туризма и трговине, мењају се дуж света. Бићемо јако разочарани ако то не схватимо на време”, закључује Рикјарди.

Извор: нова.рс

MD MONTEL