Зашто смо тако радознали

KOLUBARA Brčko

Зашто људи толико жуде да знају и разумеју свет око себе? С једне стране, то је оно што је покретало наш развој, и као појединаца, и као врсте. Али, радозналост, такође, може да буде опасна, да нас одведе у грешке, па чак и падове. Па, веома смислено питање је зашто нас она толико покреће и, просто, тера кроз живот?

И, да ли научници, уопште, имају дефиницију овог нашег унутрашњег покретача, званог радозналост? Знамо ону чувену пословицу да је радозналост убила мачку. А, да ли ће и нас? Или ће нас, као и до сада, погурати напред?

Па, радозналост јесте подстичућа, јер тера бебе да уче, а нас одрасле да преживимо. Ако бисмо дефинисали тај појам, па, свакако, нема такве која би била “крст и печат”, пише Ливе Сциенце.

Вилијам Џејмс, један од првих модерних психолога, радозналост је означио као “импулс за боље сазнање”.

Иван Павлов је својевремено писао да су пси радознали, када се ради о новим стимулусима, кроз “шта је то” рефлекс, што их спонтано тера да се усредсреде на нешто ново у њиховом окружењу.

Док су се покушаји да се појам “радозналости” прецизно дефинише показали као, у најмању руку, проблематични, “научници се слажу да (радозналост) значи прикупљање информација”, каже професорка са Манчестерског универзитета у Британији, Кетрин Тауми.

И многи психолози се слажу да радозналост није у истој равни са задовољавањем тренутних потреба, попут глади или жеђи, већ да је мотивисана много вишим, суштинским циљевима.
Шта је радозналост?

Радозналост обухвата велику скалу понашања, од којих ниједно не може да се подведе под тзв. “ген радозналости”, због којег се људи питају о свету и истражују своју околину. То не значи да радозналост није утемељена у генима. Најприближнија одредница би била да гени и утицај спољашње средине обликују појединце и утичу на њихово понашање, па и на радозналост.

Прихваћено тумачење зашто је филозофија настала у старој Грчкој, било је да су они први пут довели у питање свет око себе, односно, нису прихватили да је оно што виде саморазумљиво. И пре Грка, постоје промишљања и из Кине, Индије, Египта, али њихова филозофија је била теистичка. Грци су, први пут, бар када се има у виду тумачење историчара филозофије, све довели у питање, па и богове.

Научници јесу идентификовали посебан тип гена, нарочито специфичан за неке птице-певачице, заинтересоване за истраживање своје околине, према једној студији која је 2007. објављена у Процеедингс оф тхе Роyал Социетy Б, Биологицал Сциенце. Код људи, мутације овог гена, познатог као ДРД4, повезиване су са склоношћу људи да траже нешто ново.

Без обзира на њихово генетско порекло, бебе морају за кратко време да науче огроман број информација, а, управо је радозналост један од главних оруђа који им омогућава да испуне тај гаргантуовски задатак.

Стотине студија показују да бебе воле новотарије. Једна из 1964. показала је да бебе између два о шест месеци слабије напредују уколико су више усмерене ка учењу. Но, студија из 1983, спроведена на деци старости од 8 месеци до годину дана, показала је да деца чим навикну на одређене играчке, одмах пожеле нове.

Ова склоност ка новом, има и своје стручно име: перцептивна радозналост. То је оно што мотивише многе животиње, бебе и одрасле људе да истражују и траже нове ствари, бар неко време док их не достигну.

Пример су бебе, које све време “гугучу”.

“Њихово истраживање је систематично гугутање”, каже Тауми. Она додаје да бебе, већ кад напуне неколико месеци, почињу да испуштају и понављају звуке, јер је то начин да науче да говоре. То “гугутање” је њихов начин да покажу перцептивну радозналост. Почиње од сасвим случајног испитивања шта све могу да учине са својим гласом.

Тешко је рећи да ли је то истина, али стручњаци претпостављају, да бебе кад изговоре неки глас помисле “то звучи као оно што мама или тата кажу”. Након тога, оне тај “звук” понављају до бесвести.

Но, не ради се само о бебама.

На пример, и вране су познате као бића која користе перцептуалну радозналост за учење. То им омогућује да боље упознају своју околину, и да боље лове. Чак и експерименти спроведени са роботима, програмираним да буду радознали, показују да је истраживање околине моћан начин да јој се неко прилагоди.
Сазнајна радозналост и њена цена

Е, сад, једна друга врста радозналости је, према научницима, искључиво, људска. Психолози је зову “сазнајна радозналост”, и, како јој име и каже, тиче се потраге за знањем и елиминисањем несигурности. Та врста радозналости појављује се касније у животу и, захтева, одређени ниво образовања и изражавања.

Према Августину Фуентесу, професору антропологије са Универзитета Принстон, ова врста радозналости дефинише људе, и раздваја их од осталих животиња. Такође, како он каже, утире нам пут да населимо сваки ћошак Земљине кугле, да измишљамо најразличитије технологије, од секира до паметних телефона. И, милиона тога између.

Али, радозналост има и своју цену. Само зато што људи могу нешто да замисле, то не значи и да ће то функционисати, бар не на прву лопту.

На пример, многе бебе су веома спретни пузавци, али се, ипак, одлуче да се усправе на ноге и ходају, јер толико тога више има да се види када стојиш, према Тауми.

Бебе су у узрасту од годину дана до 19 месеци веома упорне да се уздигну на две ноге, показала је једна студија, у којој се закључује да у том узрасту много падају. Чак 17 пута на сат, да будемо прецизни. Но, ходање је бржеод пузања, тако да их то, мислим, бебе, мотивише да пређу на ходање, оценили су научници у студији из 2012, објављеној у Псyцхологицал Сциенце..

Мада, с друге стране, понекад испитивање и спровођење нове идеје може да одведе у катастрофу.

“Радозналост ће, вероватно, већину људске популације довести до истребљења”, сматра Фуентес.

На пример, Ескими из арктичких региона Гренланда, Канаде и Аљаске, као и Сами са крајњег севера Европе су “створили невероватне модалитете за суочавање са проблемима” који се човеку намећу када живи у поларним условима, али “заборављамо да је, вероватно, било десетине хиљада припадника тих народа који су покушавали и нису успели” да се изборе са тим “нељудским” условима, додаје Фуентес.

Све у свему, радозналост је у блиској повезаности са преживљавањем. Наравно да нису сви људи имали склоност да истражују, али, они који јесу, помогли су стварању генерација које не могу а да не помисле: “Ух, питам се шта би било кад би….”

Извор: Н1

MD MONTEL