САГА О ДИВЉИМ КОЊИМА

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Како би било добро одметнути се у планине, у шуме, пити воду из ријека и потока па нек’ ме сто пута зову дивља. Ко би био дивљији, коњи или ја?

Сусрет с њима био би филмски, без ружног краја. Само топот копита би пореметио звук зујања инсеката, пјесму птица и живот који се одвија у дубоким шумама или на пашњацима и стрмим литицама. Сусрет с људима, на истом том мјесту, био би сасвим другачији и вјероватно непријатнији.

Име града, села, подручја, својом мелодијом често боље ослика услове бивствовања него слика. Покушајте неколико пута изговорити пажљиво Хрбљина. Само велики заљубљеник у планинарење би пожелио видјети мјесто с таквим називом, грубим и далеким, негдје тамо, с друге стране планине, до неба. Баш тамо, далеко и високо живјеле су прије двије деценије породице (2-3), које су ови доле, у градовима, звали, дивљи људи. Истина да су помало личили на пустињаке јер им је комуникација била штура, сведена на неколико људи у тим пустарама и на велики број стоке коју су имали у посједу.

У јулу мјесецу, кад би се такав човјек појавио у граду, обично кад је вашар, дојахао би на коњу у некој зимској роби, дебелим џемперима, прслуцима и вуненим хлачама. Сви би га гледали с подозрењем као да виде шумско чудо опрезног погледа. Сад, с ове дистанце, сигурна сам да су они, из Хрбљине, нас сматрали чуднима и неприлагођенима законима планете.

Због родбинских веза с мојом стрином, један пустињак од тих с Хрбљине, долазио би који пут годишње, код нас у кућу, да предахне прије одласка у планине. Дојахао би на својој кобили Зеки, везао је у нашем комшилуку иза неких штала и након куповине потрепштина (маловарице) и виђања с људима у кафанама, поподне би свратио да се одмори за дуго јахање до свог ранча, негдје под облаке.

Сјећам се да је причао, одговарао, само на питања мојих родитеља, да има небројено стоке коју нико не чува, која сама иде у пашу по тим непрегледним просторима и сама се врати а пошто их има много никад не зна, од тих педесетак крава, стотине оваца, која се није вратила?! За коње је рекао да ни сам не зна колико их има и да увече не иду у шталу јер за толики број стоке, нема крова.

Једном, у нашој кући кад је навратио, хтио је да нам да новац, за сапун који је заборавио купити у граду па да му часком одемо узети. До данашњег дана нисам видјела толико новца у нечијој руци а да то није банкарски службеник. Не бих могла чак ни претпоставити колико је било новцаница с плавом цуром из Њемачке, загонетног осмјеха.

Завукао је руку испод пет слојева гардеробе па негдје у дну ребара као да завлачи руку у сопствену утробу, извукао је текулин, набубрен да се једва савио на пола. Нема те пристојности која би остала имуна да не покаже чуђење од те количине пара. Сви смо бленули у тај призор и стари и млади. Моја мати му је рекла;

– Пријатељу, како се не бојиш, сад сам идеш на коњу, убити те неко због пара?
– Дао би им паре шта ће ме убијати. Ја кад продам пет крава и стотину оваца с јањцима, ето пара!

Тај, за нас тегобни живот у планинској непрегледној пустари, гдје нема ничега осим неколико људи, њихове малобројне породице, крда животиња и плавог неба, омогућавао им је сан сваког градског човјека од NY до БЛ, брдо пара! Колико су имали стоке, небројено, толико су имали и новца у својим похабаним кожним шлајбоцима.

Мој отац је једном са рођацима отишао тим сточарима у посјету, на дан само, јер је Хрбљина миљама изнад његовог села. Годинама су препричавали тај номадски живот који су видјели. Говорио је да ни у каубојском филму нема толико стоке која се креће у крдима без пастира. Чинило му се да је видио на стотине коња око оваца и говеда који се у тој симбиози, у поподневним сатима враћају свом господару без ичије команде.

ОЛУЈА 1995!

Људи су побјегли. Што су од стоке у бијегу могли да потјерају то су и учинили. Велики број говеда и оваца се разбјежао по дивљини као и сви коњи осим оних на којима су јахали према сигурном.
Док су људи ратовали и арчили земљу, коњи су по својим нагонима јездили планинама, водили љубав и размножавали се. Сад их зову дивљи, ови што их сликају из својих аутомобила, у пролазу а они су слободни до неба и даље, тамо гдје ми никада нећемо моћи, у царство Пегаза.

MD MONTEL