ЛЕТИ, ЛЕТИ…

JP Putevi Brcko

 Како ствари стоје, ова игранка са Ковид вирусом ће потрајати ко зна још колико!? Неки кажу да је све ово генерална проба за „нешто“! Јесте да се буне поједини људи и кажу да нас превише лажу о свему и не желе више да слушају „стручњаке“ из кризног штаба ал` све то није довољно да игранка престане. Страх ме да ће у том „нешто“ ови „стручњаци“ и успети! Мада  чињенице говоре да нас заиста лажу „стручњаци“ и да побијају сами себе у изјавама – те набавили смо опрему, те нема довољно опреме, те има излечених, те нема лекова, те ово, те оно. Запетљавају се к`о пиле у кучине!

Ма нису више сигурни шта треба да кажу а да не буде баш толико провидно да је основа свега „лова“. Тачније, трпање лове у властите џепове јер у „ванредној ситуацији“ све се ради по ванредном скраћеном поступку. Ако се сад не нафатирају парама, па кад ће јбт?! У сваком случају, све ово је на глобалном нивоу направљено „као“ да нико не зна шта се крије иза свега. Што би народ рекао – „ШИЈЕ МИ ГА ЂУРО“!

А народ к`о народ, мало се буни а мало трпи, као и пре Короне! Срећа, након првог утераног страха поново се већина опоравља и покушава да се врате у првобитни колосек и да живе и даље „исто“ као и пре Короне. Добро,ако не исто, оно барем слично… бар они које лично познајем. Прилагођавају се новонасталој ситуацији и настављају да животаре овај једини живот који имају.

Са друге стране, ова ситуација је и донекле добра јер је многе натерала да више обрате пажњу на свој начин живота. Што рекли браћа Роми „сосе нервоза, одова живото“ (не нервирај се, оде живот). Зато треба користити ово лепо време да напуните батерије на природан начин. И заиста, све више враћају се људи природи. Једни пецају, други шетају, трећи џогирају, четврти возе бицикл… Тако и треба! Свако је пронашао свој начин да проведе што више времена на свежем ваздуху и на сунцу – то је оно позитивно!

Добро, има ова ситуација и лошу страну. Нема више старог доброг одмора и одлазака на далеке туристичке дестинације. Летовање се свело на домаћи туризам – језера, реке, планине, сеоски туризам… све оно о чему многи пре ове игранке нису ни размишљали. И ја сам један од тих који по први пут неће ићи даље из свог дворишта. До јуче сам обилазио Европу, а од данас то ће бити само БиХ и Србија. Што би београђани рекли „у кругу двојке брате“!!

Мада, морам признати, гледано са ове дистанце, да нисам прошле године по први пут у својој четрдесет и кусур години летео код буразера у Немачку, могао сам, због Короне, остатак живота провести у незнању како изгледа путовање авионом. Ух, било је то незаборавно искуство. Морам то поделити са вама.

Душан Ковачевић, када је авион у питању, има фантастичну теорију у којој каже: „Авион не лети због крила и мотора. То је обмана коју су сервирали људима како би их намамили да уђу у авион! Заправо, тако намамљени, када уђете у авион ви својим мислима подигнете авион и тако летите. Та грдосија лети ваздухом искључиво помоћу људске мисли! Проблем настаје кад путник поред вас заспи у седишту па ви морате да мислите и уместо њега“, тврди Ковачевић!

И поред познавања ове Ковачевићеве теорије летења и мене су прошле године намамили да уђем у авион. И то нико други него рођени брат ме намамио!

 – Буразеру јбт, направио си милионску километражу, што на два, што на четири точка возећи се по старом континенту. Крајње је време да једном пробаш и ову врсту превоза! Свидеће ти се. За разлику од претходних шеснаест сати путовања до мене, у којем и зенице побеле од гледања на остале учеснике у саобраћају, летење је дивота. Видећеш, само сат и двадесетак минута времена летења и ето те код мене – убеђивао ме релативно кратко буразер у једном телефонском разговору.

И како да не послушам рођеног брата који авион користи више пута годишње да пообавља све послове које има? Њему је то „час посла“!!! И након онлајн куповине авио-карте потврђен ми је био и датум лета – случајно или намерно десило се на католички Ускрс 2019-те године!

Као и увек када негде треба да путујем, и овај пут био сам спреман два дана раније. У стилу старог бајкера – четири мајице, четворо гаћа, четири пара чарапа, четкица за зубе, пасош, нераздвојни диктафон и неколико еврића – довољно за четири дана. И све је стало у својеручно направљену кожну торбу „Зобницу“! Устао сам на време (искрено, нисам нешто ни спавао) и лагано сам кренуо са француском „Кантицом“ од аутомобила према тузланском аеродрому!

Гужва на путу! Отегла се колона ко гладна година. Трећом брзином возим, никако у четврту да пребацим а о петој брзини сам давно престао да размишљам! Нећу стићи ни до Сребреника. Све ми нешто говори да и нећу стићи на време до полетања. Да није неко предсказање јбт? Можда и не треба да стигнем на аеродром?

Таман сам помислио да одустанем кад се расчисти пут испред мене и тад расплетем Кантицу по гасу к`о да журим на потписивање бриселског споразума! Стигнем у задњи минут на тузлански аеродром. Пасошку контролу сам прошао без проблема (ако изузмем сумњичаво загледање у Зум-ов Х4Н-про диктафон који изгледа ко војна Руп-ова радио станица). Поверовали су ми да нећу са њим оборити авион. И крену укрцавање у мађарски нискобуџетни авиончић!

Гледам оно „чудо“ од авиона а Душан Ковачевић ми у мислима. Дал да уђем или да одустанем? Стјуардеса ме на вратима авиона гледа умиљато а мене страх дал ћу моћи довољно да се замислим!? Није ме страх летења јер, заправо, и не знам како то изгледа. Како да се плашим нечега што не знам како је? Дај да опалим један селфи испред ових мердевина што воде до врата авиона… чисто ако лет заврши у некој алпској шуми, кад нас пронађу да у телефону виде селфи на којем се јасно види да сам имао намеру да се замислим при летењу! Да не испадне да сам ја крив за обарање авиона, већ да је неко други заспао током лета! Е па не могу вам приуштити да видите ту фотографију… јбг, очи овол`ке – ко шоље! Ма није због страха, кеве ми. То је од неспавања!

Храбри ме погледом стјуардеса да уђем у авион. Мислим се нешто, сестро драга, или су и тебе намамили, или умеш да се замислиш за тројицу!?! Шта је, ту је! Сигурним кораком крочим у авион и нађох се у седишту Ц-8 са видно изгуљеним траговима на наслону за руке – изгледа да је неко гребао у „мислима“  за оно пола путника који су преспавали лет! Да није Ковачевић јбт? Мислим се нешто, е мој црни сине, мотоциклом си пролетео кроз затворена врата босанског Голфа двојке и остао си неогребан, ал` ово мађарско чудо ће ти главе доћи!

Крену авион по писти и пре него што сам се замислио. На брзину се помолим Господу, јесте да је католички празник, ал` ваљда овај мој православни није баш данас отишао на пецање! Пратећи у мислима Ковачевићева упутства, замислио сам се к`о никада пре. Крену ово чудо да урла по писти. Можда неки авиони рулају ал овај мађарски је урлао к`о ни један до тада. Тресе се све ко бреза на ветру. Клепеће, шкрипуће, натеже, бруји и урла, седиште само што не отпадне… ма нема шансе да достигне жељену висину.

Погледам остале путнике око себе. Пола њих је ангажовано на немачкој бауштели. За Душана Ковачевића ни чули нису! Мисли јаче, кажем себи, мисли јебо те дан и кад си пристао да летиш! Бруууууууууу… Ево га издише нискобуџетни Мађар, нема снаге више. Готово је! Брууууууу… Готово, стење, ма издише јбт! Не може даље! Кад од једном, из лежећег положаја у седишту при полетању осетих да се поравнавамо и да онај звук изнемоглости почиње да добија на некој чудној смирености. Добро је. Ваљда је то, то – летимо! Да је било још који метар у висину глава би ми прсла од замишљености! И не попуштам. И даље молим Бога да остали путници мисле макар десети део као ја!

Није прошло мало, зачу се сигуран али радостан глас на звучницима: – Летимо на висини од једанаест хиљада метара. Налазимо се у ваздушном простору Аустрије. Повољан ветар имамо. На дестинацију у Баден Баден стижемо двадесет минута раније од планираног доласка. Поздравља вас капетан Ибрахим!

Е ту је крај, помислим у себи. Ево где ћеш да оставиш кости! И то са Ибрахимом! И јеси се замислио к`о да си сам у авиону! Чуј, још каже „повољан ветар“!!! За шта повољан брате Ибрахиме, јебо те лед, за шта повољан? Вероватно повољан да га Ибрахим закуца у неке Меркелове куле близнакиње! Што данас брате Ибрахиме? Ево нећу више мислити никако, само данас немој! Није могуће да се до сад нико није овако замислио при летењу као ја данас? Ибрахиме, ако Бога знаш, де сутра љуљни у Меркелову, платићу ти, само данас одустани! Ал` не чује мене Ибрахим него нагулио по гасу, к`о смрт на бабу, па не попушта! Где си сад Ковачевићу Душане? Какве мисли требају да лет успори? Дал да преузмем авион или да се онесвестим да ово чудо почне да успорава? Који орган да употребим а да не грунемо у неке „куле Меркелове“???

Не сећам се тачно колико је времена прошло у том мом размишљању кад се Ибрахим поново огласи на звучнике: – Драги путници вежите се, спуштамо се на аеродром Баден Баден. Хвала што сте путовали са нама. Пријатан боравак у Немачкој жели вам компанија Виз-аир!

Чуј пријатно! Ма мислим се, јеби се ти пријатно Ибрахиме. Немаш ти појма какав је лет био мени… Мада, морам признати, ништа лепше у животу нисам чуо него те његове речи. Имао сам жељу да изљубим комплетно особље авиона… заједно са Ибрахимом! Гарантујем да нико до тада се није замислио као ја при летењу. Изгледа да сам Ибрахима ухватио неспремног. Други пут и он ће бити спремнији!

Да, вратио сам се истом компанијом након четири дана. Није пилотирао Ибрахим. Вероватно се и он испрепадао. Ко зна, можда је дао отказ… ако није ових месеци фасовао Корону. Ма нек је жив и здрав! Ипак, следеће моје путовање биће на точковима француске Кантице…

Ко зна због чега је ова Корона и добра!

MD MONTEL