Да ли сте икада чули за великог српског јунака Петра Јагодића ”Куриџу”?

KOLUBARA Brčko

Наравно да нисте, јер у Титовим школама—испирачницама мозга, нисте ни могли да чујете за српске устанке изван Шумадије или за велике јунаке који су крвавили за српску слободу од Беле Крајине до егејске Македоније.

И данас није боља ситуација. Више се међу Србима зна о некаквом полу-измишљеном Хрвату из Загорја Матији Губцу и његовој буни од 15 сељака у 16. вијеку, него на примјер о масовном српском устанку почетком 18. вијека, који је до темеља узбуркао Млетачку Републику и њену власт у српској Далмацији.

Попут српских свештеника поп-Луке Лазаревића или попа Момчила Ђујића или попа Радојице Перишића или попа Богдана Зимоњића или попа Јовице Илића и многих других свештеника витезова у нашој историји, и свештеник Петар Јагодић ”Куриџа” скинуо је мантију и епитрахиљ и замијенио их за кубуру и сабљу предводивши своје парохијане и народ у борби за Крст часни и слободу златну.

Родом из Билишана, у обровачком крају, Буковица, Далмација, отац Петар Јагодић ”Куриџа” служио је као српски свештеник при цркви Светог Петра у Биовичину Селу код Кистања тј. Книна.

Због огромног млетачког харача (пореза), као и притисака да се Срби исељавају и покатоличе, 1704. године, свештеник Петар Јагодић скида мантију и предводи свој народ против млетачке власти, и усмјерава народни гнев на скупљаче венецијанског харача ”дециме“.

Буна је најприје букнула у Буковици и проширила се на Равне Котаре. Осим Куриџе, међу устаницима су се истицали жегарски главар Илија Нанић и биоградски главар Жабетић. Читаво становништво книнског, дрнишког, скрадинског и шибенског краја дигло се на устанак. Срби су масовно нападали скупљаче ”дециме”, све оне који се нису прикључили буни, а забранили су и увоз намирница из задарског залеђа у град.

Уплашивши се општег устанка Срба који су живели под млетачком влашћу, генерални провидур за Далмацију, Марин Зане, који је столовао у Сплиту, заповједио је млетачком капетану у Задру, да позове побуњене Србе да без даљег насиља изложе своје проблеме млетачким властима.

Тада је у град Задар, по млетачким изворима, дошло чак 7.000 наоружаних Срба под вођством седамдесеторице главара.

Млетачка република у Далмацији није имала довољно пјешадије да угуши Куриџин устанак. Због тога је провидур Марин Зане постепено придобијао српске главаре, позивајући их на разговоре у Сплит, гдје су добијали разна обећања. На тај начин Венецијанци су корак по корак успијевали да полако угуше буну, све док Куриџа, Нанић и Жабетић нису остали усамљени у својој борби.

Након неког времена, сљедећем млетачком управнику Далмације Ђустину да Риви се из збијега у Лици јавио Куриџа са молбом да саслуша изгнанике, јер су они жељели да се предају како би спасили народ од сталних млетачких репресалија. Након што је примио сву тројицу устаника и саслушао њихову молбу да престану са насиљем према народу, Млечани су им гарантовали безбиједност и помиловање, па су сва тројица отишли својим кућама и нису били узнемиравани.

Међутим, јалови договори са превртљивим Латинима по ко зна који пут у нашој историји показују своју суштину. Доласком новог млетачког провидура, Винћенца Вендрамина, Куриџа је 1708. године у свом родном селу ухапшен, осуђен у Задру и бачен у тамницу, у книнској тврђави. Одатле је пребачен у најгору тамницу у Венецији, у којој је провео пуних 40 година. Након пуштања и тешке вишедеценијске робије, стар, изнемогао, глув и скоро слеп, вожд Срба устаника против Венеције, умро је у Задру 9. априла 1749. године, пошто му није  било дозвољено да се врати својој фамилији и кући у Билишане.

Извор: Историја Срба

MD MONTEL