На данашњи дан 1914. године отпочела чувена Церска битка

Kolubara

Прва побједа славне српске војске над аустроугарском и прва савезничка побједа у Првом свјетском рату.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дјело ратне вјештине, а као изузетан примјер преласка из стратегијске одбране у контранапад. Зато се она се и данас проучава на најпознатијим свјетским војним академијама, укључујући француску “L’École de guerre” и амерички “West Point.”

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолијевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Када је окончана 24. августа, од око 200.000 аустроугарских војника, колико је провалило у Србију, у њој није остао ни један, изузев 4.500 заробљеника. Током крвавих борби губици аустроугарских трупа достигли су 27.000, а из строја је избачено око 16.500 српских војника, од којих је 2.107 погинуло.
Српска Врховна команда на челу са својим Врховним командантом престолонаслиједником Александром Карађорђевићем, начелником ђенералштаба војводом Радомиром Путником и ђенералима Петром Бојовићем, Степом Степановићем и Павлом Јуришићем-Штурмом очекивала је да ће највећи аустроугарски удар ићи најповољнијим правцем за напад са сјевера и долином Мораве, а да ће само помоћне аустроугарске снаге надирати са запада од Дрине.
Борбе су отпочеле преласком аустроугарске војске на територију Краљевине Србије у реону ушћа Дрине у Саву и њиховом офанзивом према граду Шапцу. Борбе су вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.
Аустроугарске снаге, које је предводио командант аустроугарске балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су у нападу на Србију више од 200.000 људи, одлично наоружаних и опремљених али без искуства у великим војним операцијама. У тој војсци, коју су чинили највише Хрвати, босански Муслимани, Мађари, Чеси и Нијемци, борио се и каснији југословенски комунистички диктатор Јосип Броз Тито.
Војска Краљевине Србије је имала 180.000 искусних војника из два балканска рата, препуњене јединице и прекобројне пукове Срба који су се са свих страна јављали у војску, као и до тада невиђену моралну снагу. Наши преци су једноставно одлично живјели у својој земљи, реформама кнеза Милоша, имали су своја имања и били домаћини, своји на своме. Економија је нагло расла, могућности за приватан бизнис су биле велике и занатлије и трговци су лако долазили до новца којим су омогућавали одличан живот својим породицама. Школе су се отварале на све стране, свако село је имало школу и Цркву, а држава је била демократска са изборима на сваке четири године. Све је то било разлог да Срби масовно похитају у своју војску и да бране своју земљу и такву слободу.
Пресудну улогу у добијању битке одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група у борби на свом терену и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке. Аустроугари су наивно упали у простор у коме је канонада српских топова и митраљеза ”Максима” и одлучни јуриши српске пјешадије разбили њихову надирућу војску.
Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије ђенерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе српске војске.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.


У извјештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао:
”Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бјекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу“.
Вијест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је свјетску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне двије године, може војнички одупријети великој сили.

Србија је ноћас на Церу!

На данашњи дан 1914. године отпочела је чувена Церска битка, прва победа славне српске војске над аустроугарском и прва савезничка победа у Првом светском рату. По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад. Зато се она се и данас проучава на најпознатијим светским војним академијама, укључујући француску "L'École de guerre" и амерички "West Point."Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.Када је окончана 24. августа, од око 200.000 аустроугарских војника, колико је провалило у Србију, у њој није остао ни један, изузев 4.500 заробљеника. Током крвавих борби губици аустроугарских трупа достигли су 27.000, а из строја је избачено око 16.500 српских војника, од којих је 2.107 погинуло. Српска Врховна команда на челу са својим Врховним командантом регентом Александром Карађорђевићем, начелником ђенералштаба војводом Радомиром Путником и ђенералима Петром Бојовићем, Степом Степановићем и Павлом Јуришићем-Штурмом очекивала је да ће највећи аустроугарски удар ићи најповољнијим правцем за напад са севера и долином Мораве, а да ће само помоћне аустроугарске снаге надирати са запада од Дрине.Борбе су отпочеле преласком аустроугарске војске на територију Краљевине Србије у реону ушћа Дрине у Саву и њиховом офанзивом према граду Шапцу. Борбе су вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.Аустроугарске снаге, које је предводио командант аустроугарске балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су у нападу на Србију више од 200.000 људи, одлично наоружаних и опремљених али без искуства у великим војним операцијама. У тој војсци, коју су чинили највише Хрвати, босански Муслимани, Мађари, Чеси и Немци, борио се и каснији југословенски комунистички диктатор Јосип Броз Тито.Војска Краљевине Србије је имала 180.000 искусних војника из два балканска рата, препуњене јединице и прекобројне пукове Срба који су се са свих страна јављали у војску, као и до тада невиђену моралну снагу. Наши преци су једноставно одлично живели у својој земљи, реформама кнеза Милоша, имали су своја имања и били домаћини, своји на своме. Економија је нагло расла, могућности за приватан бизнис су биле велике и занатлије и трговци су лако долазили до новца којим су омогућавали одличан живот својим породицама. Школе су се отварале на све стране, свако село је имало школу и Цркву, а држава је била демократска са изборима на сваке четири године. Све је то било разлог да Срби масовно похитају у своју војску и да бране своју земљу и такву слободу.Пресудну улогу у добијању битке одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група у борби на свом терену и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке. Аустроугари су наивно упали у простор у коме је канонада српских топова и митраљеза ”Максима” и одлучни јуриши српске пешадије разбили њихову надирућу војску.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије ђенерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе српске војске.Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао:”Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу“.Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети таквој сили.

Gepostet von Историја Срба am Mittwoch, 12. August 2020

Извор: Историја Срба
MD MONTEL