Корона вирус, натуризам и Балкан: Како су нудисти освојили Балкан

Kolubara

Иако је корона вирус озбиљно угрозио туристичку сезону на Јадрану, нудистички кампови не бележе драстичан пад посете.

„Велики проблем је што људи поистовећују нудизам и расположеност за секс, а то је потпуна супротност ономе што натуризам заправо јесте”, каже за ББЦ на српском Биљана из Београда, која већ више од 10 година посећује нудистичке плаже.

Натуризам је немачка филозофија здравог живота и повезивања са природом кроз нудистичко купање и сунчање познатија као Freikörperkultur (култура слободног тела).

У комунистичкој Југославији, хрватско острво Коверсада шездесетих је постало „туристички рај за нудисте”, а Југославија 1972. године прва социјалистичка земља на свету која је угостила међународни натуристички конгрес.

Без обзира на тадашњу популарност натуризма, припадници ове заједнице кажу да на Балкану данас тешко проналазе своје место под сунцем.

Ипак, када је корона вирус ове године опасно затресао туристичку индустрију, међу реткима који су успели да амортизују тај ударац нашли су се натуристички кампови у Хрватској и Црној Гори, где посета није опала драстично као у остатку сектора.

Натуризам, као филозофија и стил живота којим се човек повезује са природом кроз исхрану, вежбу и одбацивање одеће, у Немачкој је забрањен доласком Хитлера.

„Њемачки натуристи пронашли су ново уточиште на хрватском Јадрану, на дивљим плажама острва Раб”, објашњава Јерко Сладољев, власник хрватске фирме „Топ Кампови”, који је током студентских дана радио као помоћник директора Коверсаде.

Иронијом судбине, немачки туристи су за уточиште изабрали место баш прекопута острва Голи Оток, на којем ће југословенски комунисти само деценију касније отворити озлоглашени камп за политичке затворенике.

Сладољев, који је дипломирао са темом „Натуризам у Југославији”, подсећа да је енглески краљ Едвард VIII, који је између осталог остао упамћен што је абдицирао јер му није било дозвољено да ожени Американком Волис Симпсон која није била племићког порекла, провео је август 1936. крстарећи Јадраном са својом изабраницом.

Тако је посетио нудистичку плажу на Рабу и окупао се го. Децембра те године је абдицирао, а следеће су се венчали.

„Била је то свјетска сензација”, каже Сладољев и додаје да подаци о туристичком промету из тог периода показују да је у годинама након посете Едварда VIII на Раб долазило више туриста него у Дубровник и Опатију заједно.

„Међутим, ситуација у Европи се компликовала, почео је Други светски рат, све та нит пресечена”, додаје.
Веселе шездесете: Од пољопривредне задруге до првог комерцијалног кампа за нудисте у Европи

Истарски градић Врсар, на острву Коверсада, педесетих је имао две пољопривредне задргуге и нешто више од 1.000 становника. Већина њих проводила је дане садећи лешнике, грожђе и производећи вино.

Други део мештана је пецао рибу и туцао камен у каменоломима који окружују ово месташце на јадранској обали.

Почетком шездесетих, судбину Врсара промениле су прелепе плаже које га окружују.

Знајући за предратну славу хрватског приморја, група натуриста из Немачке и Аустрије, који су тражили погодно место за нудистички камп какво нису могли да нађу у подељеној Немачкој која се још увек опорављала од Другог светског рата, посетила је Коверсаду.

„Један такав Немац, који се звао Рудолф Хелдвиг и који је радио као професор пливања у Црној Гори, педесетих је закључио је да су дивље плаже Врсара изузетно погодне за натуристички камп”, прича Сладољев.

Он каже да је Хелдвиг успео да наговори председника Општине Пореч да се на Коверсади отвори први комерцијални камп за натуристе у Европи.

„Локалци су ушли у један велики ризик. Читав живот су се бавили пољопривредом и нису знали ништа о туризму, а онда су одлучили да пусте нешто сигурно и уђу у авантуру натуризма о којој нису имали појма”, оцењује Сладољев.

„По мом мишљењу, били су изузетно храбри”, додаје Сладољев и истиче да „на острву тада није постојао чак ни санитарни чвор”.

Дивље плаже, које су због мале посећености и данас стециште нудиста широм света, на Коверсади су почеле да се претварају у машину за зарађивање новца.

Туристички камп отворен је 1961. Од копна до острва годинама је саобраћао један једни туристички бродић – „Галеб”.

Први монтажни тоалет појавио се тек 1962. Санитарни чвор стигао је тек пет година касније.

Сладољев подсећа да је то ипак било „друго време” и да „такорећи нитко ни код куће није имао квалитетан хигијенски стандард”.

Он је на Коверсаду први пут дошао 1969. године да ради преко лета, након што је завршио другу годину студија туризма.

„Иако су сви око мене били наги, данима сам се осећао као го међу обученима, јер тада ништа нисам знао о натуризму”, каже.

Уследио је вртоглав раст, током којих је долазило све више и више туриста, који су волели да се сунчају и купају наги.

„Тако је Коверсада од 6.000 ноћења 1961. крајем осамдесетих стигла до милијун”, објашњава Сладољев.
„Без обзира на предрасуде, нико није имао ништа против пара”

Захваљујући брзом расту, 1972. отишло се корак даље, а Коверсада је угостила 13. Међународни конгрес натуриста у организацији Интернационалне федерације натуриста (енг. ИНФ).

Конгрес је трајао од 2. до 8. августа, а Југославија је постала прва социјалистичка земља у свету у која је угостила такав догађај.

„У Коверсаду се те године сјатило преко 300 новинара из цијелог свијета, сви су чекали како ће сада комунисти одреаговати на тако нешто”, прича Сладољев.

„Међутим”, додаје он, „комунисти и социјалистичко друштво у оно вријеме није гледало лоше на натуризам. Без обзира на предрасуде, они су то схватили као једну тржишну нишу која мора постојати да би се туризам развијао”.

„Нико није имао ништа против пара”.

Међутим, признаје Сладољев, отпор у друштву је постојао, а медијски натписи нису увек били позитивни.

„Било је свакаквих ствари по новинама, од тога да је то позив на отворени секс, да је непоћудно, неприродно и тако даље”.

„Ми смо увијек настојали доказати да је понашање у натуристичком кампу хуманистичније него у неким текстилним камповима, где са пар крпица сакривате неке дијелова тијела, и да нема ништа лоше у том голом купању, те да ђелује јако одгојно на младе генерације, које се привикавају и прихваћају своје тијело”, закључује.

Како је бити нудиста данас?

Предрасуде не заобилазе ни данашње натуристе и нудисте.

У суседној Србији, која нема ниједну регистровану нудистичку плажу, они посећују дивље плаже којих има у Београду, Новом Саду, Зрењанину, на Увцу и другим местима по Србији.

Саговорници ББЦ-ја кажу да им мир често бива нарушен псовкама, каменицама, недозвољеним сликањем и снимањем.

„То је честа појава на [београдском купалишту] Ади Циганлији, где око нудистичке плаже чак не постоји ни ограда која би заштитила ту дивљу плажу од погледа са улице”, објашњава за ББЦ на српском Страхиња, који каже да током последњих десетак година сваки слободан дан проводи на Ади.

Дивља нудистичка плажа на Ади Циганлији, кажу за ББЦ из ЈП „Ада Циганлија „постоји од педесетих година прошлог века. То је чини старом колико и туризам на Коверсади.

Међутим, за разлику од Коверсаде „није званично регистрована као плажа” и није обележена као место за купање.

Надлежни за београдско купалиште кажу да „иако је све то јавни простор и не могу никоме да забране да борави било где на Ади”, купачи у том делу могу да пливају „само на сопствену одговорност”.

Стога, на плажи нема ни спасилаца ни чувара, а од остатка Аде одваја је живица.

„Мислим да би требало да имамо ограду, да људи са улице не би могли да нас виде”, сматра Страхиња.

Он додаје да се често дешава да се „млађи прошетају до плаже, говоре ствари попут ‘ви сте луди, ви нисте нормални, ви сте манијаци, скидате се голи, срам вас било’ и бацају каменице иза живе ограде”.

„Постоји проблем са едукацијом – ми се у Србији тек боримо за најосновније ствари”, примећује председница Удружења натуриста Србије Тања Станковић.

Она каже да су удружења натуриста, којих у Србији тренутно има четири, више пута су покушавала да покрену тему плаже на Ади код управе купалишта и градских власти, али није било слуха.

ББЦ није добио одговоре од Града Београда на питања у вези са овом плажом.

Поред тога, Страхиња признаје да су проблеми са сексуалним узнемиравањем честа појава на нудистичкој плажи.

„Нудисти који годинама долазе на ту плажу се међусобно познају, па водимо рачуна једни о другима. Ако видимо узнемиравање, неко од нас обавезно реагује”.

Међутим, ту проблемима није крај.

„Почетком августа је неко је снимао дроном, а моја слика је завршила на Инстаграму, што ме је ставило под велики стрес”, каже Страхиња.

Станковић признаје да „постоји проблем са едукацијом” и да је натуризам у Србији данас „несхваћен и злоупотребљен”.

„Велики рад је тек пред нама”, закључује председница Удружења натуриста Србије.

Зашто Страхиња наставља да одлази на плажу?

„Тамо смо као једна велика породица. Мој зубар и лекар су са те плаже, чак и хирург који ми је оперисао бенигни тумор, који су приметили управо људи током сунчања на Ади, долази на ту плажу. Постоји снажно заједништво и водимо рачуна једни о другима”, објашњава.

Због лоших искустава, Биљана најчешће тражи места где нема никог другог.

„За мене је нудизам веза између мене и природе и најлепше га је практиковати негде где си сам са собом и природом”, сматра она.
„Феномен”. Зашто нудистичке кампове не тресе корона

Због пандемије корона вируса, многи су овог лета, уместо хотела и градова, одлучили да оду на одмор у природу.

Иако је посета свуда мања него што је била претходних година, Сладољев каже да „натуристички кампови у Хрватској имају много бољу попуњеност него текстилни”.

„То је својеврстан феномен”, истиче.

Камп Совиње на отоку Пашман, недалеко од Задра, има 70 одсто посете у односу на прошлу годину, што Сладољев за корону оцењује као „фантастично и невероватно”.

„Пад се осећа, али углавном су нам се вратили наши стални гости, међу којима је највише Словенаца, Њемаца и Аустријанаца”, каже водитељица кампа Совиње Марија Угринић за ББЦ на српском.

Слично је и у Црној Гори, кажу из Туристичке организације Улцињ, у склопу које је Ада Бојана са својим познатим нудистичким плажама.

„Посећеност кампова на Ади Бојани је осетно боља него у другим местима”, каже Фатмир Ђека, директор ТО Улцињ.

„Далеко смо од прошле године, али ако је пад на нивоу земље око 90 одсто, у камповима је тек око 50 одсто”.

Он каже да је нудистичке кампове ове године већ посетило око 2.000 људи – нешто мање од половине свих туриста који су овог лета дошли на Аду Бојану.

Ђека очекује да ће отварање граница у региону донети боље бројке до краја месеца, јер је Аду Бојану прошле године посетило између 40.000 и 50.000 туриста, сада је „на око 10 одсто у односу на прошлу годину”.

Сладољев пореди ово лето са 1982. годином, када је Југослација имала епидмију вариоле. „То је било јако лоше за туризам, али и тада су натуристички кампови боље прошли”.

„Сезона у Хрватској ће проћи са падом од 50-60 одсто, према броју туриста враћамо се на период између 1980. и 1983″, каже Сладољев и додаје да предвиђања тржишних кретања кажу да ће се пад осећати барем до 2023.

„Једно је извјесно”, закључује. „Људи се враћају природи”.

Извор: ББЦ

MD MONTEL