Салко Лекић – Ђоковић у музици!

Салко Лекић
KOLUBARA Brčko

Пише: Др лингвистичких наука Анђелка Лазић

Одушевио ме концерт виолинисте Салка Лекића, сина познатог шабачког виолинисте, Ахмета Лекића, одржан у среду 26. августа на отвореном простору насеља Триангла, у складу са актуелним мерама.

Неколицина упућенијих посетилаца оценила га је врхунским оценама. У богатом програму осетили смо технику без грешке и сугестију карактера композитора. Познаваоцима класичне музике довољно ће бити ако се саопшти програм:

– Бах: Чакона за соло виолину

– Исаи: Соната бр. 4 за соло виолину

– Крајслер: Речитатив и скерцо

– Паганини: 23. Каприс

„Знате шта је ово!!! – коментарисали су присутни виолинисти. На каквим критеријима сте базирали свој избор? Господе, какав соло извођач! Интервјуисала сам га, Ђоковић у музици! Тврдим, 50 година оцењујем.

Ко сте Ви, Салко Лекићу?

-Рођен сам у Шапцу 28. априла 1997. Завршио сам Музичку школу „Михаило Вукдраговић“ 2015. Прадеде Мемиш Лекић и Слободан Јовановић били су виолинисти, дакле, постојали су музичари у обе породице. Обојица прадеда били су солунски борци. Виолина „у аманет“ (предаје се „с колена на колено“) прадеде Мемиша Лекића, та виолина са Солунског фронта, омогућила је да подигнемо кућу и отхранила је нас четворо деце мога оца, Ахмета Лекића, такође виолинисте. Први сам у својој фамилији завршио Академију.

Како је дошло до тога да се заинтересујете за музику?

-Од кад сам рођен, уз тату су ме пратили звуци виолине и чиноло се сасвим природно да наставим даље. Музичку школу сам уписао искључиво из образовних разлога, да се освести оно чиме се бавом. Скромни почеци издвојили су ме од уобичајене дечје средине, закорачио сам у неки други свет. Од самог почетка за мене је постојала само виолина и ништа друго. Исто бих урадио и у следећем животу. Сада је она део тела; изабрали смо се узајамно.

Како је овај инструмент утицао на Ваше стручно и духовно успињање?

-Од девете године до данас, када се осврнем после дугогодишњег дружења са Бахом, нпр. очигледно је да се овај класик поприлично бавио баш духовном музиком, такође и световном прожетом квалитетима духовности. Привлачност музичке уметности уз запитаност, радозналост, настојање да се разуме специфична музика – све су то питања, која до данас нису добила коначан одговор. Немам га ни ја, али је евидентно да сваки од одговора наметне још много нових питања и захтева за разумевањем тог света, за који верујем да је у директном сазвучју са Богом, Раст поред такве музике доприносио је зрелости, без коначнице, с обзиром да виолину сматрам краљицом инструмената.

Где и у чему сматрате да сте се остварили као студент на инструменрталном одсеку

ФМУ?

-По мом мишљењу, за свој успех могу захвалити пре свих својој другој мајци и професорки Маји Јокановић. Професорка коју изузетно ценим као стручњака, уметника са дугогодишњим искуством, препознала је у мени жељу за успехом у свету музике, дакле, од самог почетка била је уз мене као снажна подршка на путу ка свету уметности, који је постао синоним за аутентичан живот уметника посвећеног уметности без посредника. Сви моји досадашњи успеси базирани су на њеним саветима за које верујем да ће ме пратити кроз цео живот.

Можете ли издвојити неке од својих наступа?

-Прво што ми је пало на памет био би концерт у Врњачкој Бањи прошле, 2019. године. У оквиру концерта наступао сам као солиста са Филхармонијом „Борислав Пашћан“, под руководством диригента Ђорђа Павловића. Изводили смо животно дело великог Чајковског, „Концерт за виолину и оркестар, опус 35 Д-дур.“ Важним концертом сматрам онај који је непосредно претходио пандемији, а одржан је у фебруару о. г. у Будимпешти, где сам наступао са својим камерним саставом (клавирским квинтетом) на једној од најцењенијих академија у Европи. Академија и дворана носе име једног од највећих клавириста свих времена, Франца Листа. Можете ли замислити утиске младог извођача у дворани фантастичне акустике у којој је наступао сам Лист, у дворани чији су зидови украшени портретима Баха, Моцарта, Хендла и сличних великана.

Шта најрадије слушате / свирате?

-Прича о укусу могла би се представити развојно. Постојали су периоди у којима сам слушао само класичну музику. У моменту кад је све постало познато, заинтересовао сам се и за друге жанрове: привукла ме је музика Мајкла Џексона, Квина, „Ејсидисија“ (АЦ/ДЦ), џез музика Би Би Кинга (ББ Кинг)… Понекад сам након вежбања писао транскрипције за виолину познатих светских хитова, снимао сам себе и постављао снимке на интернет мреже тако да сам, са задовољством, слушао позитивне коментаре пријатеља и љубитеља музике.

Које композиције и композиторе издвајате?

-Композитор који је допринео да усавршим своју технику је свакако италијански виртуоз Николо Паганини. Чајковски је помогао да препознам властиту боју емоције за коју тада нисам знао да се налази у мени. Шостакович је открио језиву страну музике. Сама идеја да је његов „Концерт у А-молу“ везан за катастрофу у Хирошими говори језиком данашње науке уверене у холистички приступ законитостима времена и простора.

Шта Вас инспирише на личном плану?

-Имам ретку срећу да живим у породици која ме подржава тако да сам и сам заговорник  традиционалне породице и заштитнички сам расположен према млађима. Деца мојих сестара осведочила су ме да се музички укус почиње развијати веома рано и подстакла ка даљем клесању квалитета, који ће и њих навести на пут ка свету музике.

Да ли је новонастала ситуација изазвана пандемијом светских размера омела Ваше

планове?

-Ситуација изазвана пандемијом прекинула је моје даље школовање мастер студија у Израелу. Након успешно завршених основних студија на ФМУ у Београду, на велико изненађење, добио сам позив са једне од најцењенијих академија на свету, Академије музике и плеса, Јерусалим, од стране професора и декана Лихаја Бендаја. Професор ме је запазио на другој години студија на свом курсу, који је одржао у Београду. Свидели су му се моје извођење и однос према виолини до те мере да ме се сетио након две године, баш у тренутку када сам дипломирао и намеравао да наставим своје мастер студије у Бечу. Већ другога дана мога боравка у Јерусалиму позвала ме директорка и концертмајсторица „Јерусалимског симфонијског оркестра“, Јени, и саопштила да сам после успешно завршене аудиције добио и место у поменутом оркестру као његов најмлађи члан икад, са свега двадесет две године. Замислите колико сам одушевљен био самим прихватањем од стране такве институције уз могућност да сам довољно зарадим и финансирам боравак у Јерусалиму, а великодушна институција обезбезбедила ми је пуну стипендију. Уместо бесплатног школовања у Јерусалиму морао сам да се вратим у своју земљу, као и сви други студенти са стране, и сада сам присиљен да трагам за средствима која би омогућила да своје мастер студије приведем крају, с обзиром да су околности узроковане пандемијом веома неизвесне.

Шта намеравате даље?

-Желим да наставим своје школовање у месту Јерусалиму, где сам га и започео, јер живим у уверењу да завршетком мастер студија на врхунској академији светског гласа могу пронети глас о музици и музичарима овог поднебља. Отежавајућу околност представља следеће чињенично стање: школска година у Јерусалиму почиње 18. октобра, рад у оркестру је онемогућен до пролећа. Самим тим су осујећени моји планови, јер месечни приход од близу 1.500 евра, што је износ студентске плате у израелском симфонијском оркестру, из ове перспективе представља недотижни сан. До сада су ме финансирали само моји родитељи, али с обзиром да је отац музичар, приходи су у овој ситуацији минимални до те мере да су и студије у нашој земљи постале прескупе, а пошто професори Израелци у својој земљи трагају за меценом, надам се да могу очекивати подршку наших институција и фондација.

Музичарима његовог нивоа потребни су менаџери, а нарочито мецене, што је и иначе традиционална пракса, не без разлога; уметник који своје време проводи откривајући нове техничке могућности извођења на инструменту нити може нити уме да се бави властитом рекламом па је у ситуацији да треба да га открије и представи јавности редак зналац; то се код нас зове срећа или судбина.Верујем да ће и срећа и судбина пратити овог младог генија кроз живот!

А. Лазић

MD MONTEL