ЖИВОТ КАО БРЗИ ВОЗ!

KOLUBARA Brčko

(одломак из једне књиге)…

…Возови ме подсећају на давна путовања… Данас је готово немогуће видети да неко путује возом. Једини воз који пролази кроз Кондоминијум је онај теретни који оде до фабрике уља или који довози контејнере са робом из Кине.

Некада су возови били инспирација песницима – “Путуј Селма и молим те не нагињи се кроз прозор”!!! И није то била случајност. Равномерни звук који стварају вагони док прелазе преко наставка шина делују готово магијски на путнике од којих један број заспи, други причају без паузе док мали број њих ствара – пише, компонује…

Можда причам о возовима због тога што сам као средњошколац путовао возовима и успут компоновао или што ми овде у Кондоминијуму недостаје управо тај звук тешке локомотиве која креће са станице и одлази из града. Многи не схватају да им је цео живот заправо “путовање возом” и то не “Ћиром” већ брзим, експресним возом.

Заправо, свакоме од нас је дата могућност да се нађемо на перону док се из даљине појављује воз чију брзину још нико није измерио. Воз неће стати да прими путнике, јер то није обични воз, то је воз који многи називају ЖИВОТ! За њега не постоји станица. Они који то на време схвате, веома храбро ухвате залет и скоче у нади да ће се наћи у брзом возу.

Само мали број срећника “упадне” у прву класу. Доста их се нађе у доскоку између вагона, те док се изборе са ветровима који их немилосрдно шибају, много снаге изгубе али се на крају ухвате чврсто и успеју се сместити у један од вагона између којих су запали.

Многи свој скок заврше у оном задњем “поштанском” вагону, где им је уз велику срећу потребно и много енергије да се у тој гужви пробију како би дошли до вагон-ресторана или прве класе. Али најбитније је да су сви они, па чак и они који су упали у ВЦ, ипак на неки начин срећни ЈЕР СЕ НАЛАЗЕ У БРЗОМ ВОЗУ.

Највећи број путника упозна и особу са којом путује заједно све до краја свог живота (ако се то зове срећа). Има и оних који воле да прелазе “ИЗ КУПЕА У КУПЕ” из чисте забаве или из фазона. Наравно, такве кондуктер уме и да избаци из воза.

Најгоре прођу они који скоче пре времена. За њих се обично каже “ПРЕГАЗИО ИХ ЖИВОТ КАО БРЗИ ВОЗ”.

Има и оних који касно скоче и воз им побегне. Такви се врло брзо придигну, отресу прашину са себе, али се одмах по устајању веома разочарају.  Заправо, тек тада схвате да су на крају реда и да ИМА ЈОШ ОНИХ КОЈИ ЧЕКАЈУ И КОЈИ СУ ДОШЛИ НА РЕД ДА ИСКОРИСТЕ ШАНСУ ДА УСКОЧЕ У БРЗИ ВОЗ.

Јесте ли некада посматрали људе у вашој околини? Јесте ли некада имали времена да посматрате колеге на послу, у кафићу, у реду испред шалтера?

Већина њих је оптерећена статусом у друштву. Ајфон, златни сат, “all-inclusive” летовање, авокадо, здрава храна, полумасно млеко, теретана, силикони, авиони, камиони… Ако немају Монину ташну у ормару или Мечку у гаражи онда су тотално сјебани.

Прође им живот у трчкарању. Раде ко црнци да би што више зарадили и изградили фенси положај у друштву. Грабе, лактају се, газе преко лешева. Само “дај мени, па нек кошта шта кошта”. Више нико од њих и не види праве вредности живота. Више нико не гледа ЧОВЕКА! Нису свесни да Мона, Прада или Мечка нису вредни тог трчкарања у животу.

Не примећују да су им сви прави возови давно прошли. Ал` Монa јбт! Не капирају да постоје људи који се лудо проводе и у радњи са половном робом к`о у најскупљем шопинг молу и да су срећнији од ових ФЕНСИ!

Живот је сасвим нешто друго. Живот је љубав, живот је… чекај, стани јбт, па заправо, то морају открити сами. Ако икада то схвате! Свакако ови “ИН” ликови и не путују у мом купеу нити у возу којим путујем у овом веку! Њихов промашен живот је њихов проблем.

Управо вечерас схватио сам да је мој прелазк у други купе десио се баш у правом моменту и да сам веома задовољан екипом која путује заједно са мном. Око мене су веома драги људи, нормални, без Моне и Праде. Људи препуни љубави.

Морам признати да свако ко успе да, за кратко време (пола века), нађе оволики број искрених пријатеља, тај мора бити срећан и задовољан. Тачно тако. И јесам, задовољан сам. Добро, ово нема везе са политичарима. Политичари, као и они “фенси” не путују мојим возом. Њихов машиновођа се копча на леђа и они путују неким другим колосеком!

Ипак, не знам колико још вагона у овом мом возу морам проћи да бих коначно прошао све вагоне. Мада се ни мало не гурам јер, човек мора да буде задовољан својим освојеним местом у купеу.

У сваком случају, видимо се и у следећем вагону!!!

MD MONTEL