ЗАВРШЕН 87. ВУКОВ САБОР – Вуков је завичај – српски језик

KOLUBARA Brčko

Завршном свечаношћу у Тршићу је затворен вишедневни програм 87. Вуковог сабора, манифестације посвећене Вуку Стефановићу Караџићу. У амфитеатру на саборишту, поштоваоце Вуковог дела поздравио је градоначелник Видоје Петровић, а саборску беседу одржао је књижевник Јанко Вујиновић. Изведена је и позоришна представа „Доситејев пут знања“, у част Доситеја Обрадовића, којем је посвећен део саборских програма

Вишедновно саборовање у част Вука Караџића завршено је у Тршићу, а пре завршне свечаности на саборишту у Научно-образовно-културном центру који носи Вуково име отворена је изложба „Доситејев пут знања“, којом је представљена Задужбина „Доситеј Обрадовић“ из Београда. Уз подизање саборске заставе, Мокрањчеву „Химну Вуку“ отпевала је група певача КУД „Караџић“, а поздравну реч посетиоцима 87. Вуковог сабора упутио је градоначелник Видоје Петровић.

– Ретке су манифестације које у следу времена дугом скоро девет деценија на тако аутентичном и знаменитом месту окупљају најинтелектуалнији слој једног доба, али и људе из народа. Овде, и са овог места, у Вуковим данима, поред државника, шефова влада, академика и духовника, престижних редитеља и глумаца, оглашавали су се најпознатији писци као што су нобеловац Иво Андрић, Добрица Ћосић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Антоније Исаковић, Бранко Ћопић и још више, како из земље, тако и иностранства. Сви су, на Вуковој платформи језика, дајући му научни значај, раширили мит о организованом знању које се у сваком друштву бори да се не пробуди тама. Вук је знао да је знање моћ, али је истовремено сматрао да незнање и нерад, на жалост, не значе „немоћ“. Напротив, говорио је да је „живот кратак, али да његов траг уме дуго трајати“. Са овог места простире се смели наум Вука Караџића о знању. Знање је понајпре у људима и језику, а потом у школама. Наука је у књигама и личном самосталном раду на стицању знања из књига, сматрао је наш реформатор – рекао је Петровић.

Он је поручио да је Вуков „Рјечник“ најзначајнија српска књига у новијој историји и да се она „чита  модернистички и као књижевно дело јер је то прича о самом народу“.

– Свесни, да је заборав највећи непријатељ напретка прилазимо стварању историјског архива Јадра, затим Иновационог центра за младе, дакле, нове Велике школе, према идејама и Доситеја и Вука. Узори, попут Научно-образовног центра који смо подигли пре три године, опет  нас инспиришу, јер сами не можемо доћи на нека места. Вуков сабор у Тршићу је зато наш велики празник. Место где, упркос свакој пошасти или кризи,  увек радо долазимо. Зато нам Вук даје и враћа – поручио је градоначелник.

Саборску беседу изговорио је књижевник Јанко Вујиновић, пореклом из Вуковог завичаја, који је рекао да се свака реч изговорена са тог места, одакле је Вук потекао, „удваја и утраја, далеко одјекујући и све јасније чује, важе, пресеца и одмерава!“

 – Одзвања преко ових удолина и брежја, па је, уверени смо, чујна и у свим крајевима где се Вуков језик збори. А ти данас зашестари по овој балканској ветрометини и видећеш која су то пространства где се говори језик који нам је, понекад помислим, незаслужено дат. Уступљен на чување и обделавање, као јединствени језички виноград. Како ли га ми то чувамо? Чини се да одавно већ свако закида лојзе тог виногорја? Језик није алајбегова слама. Језик је наша ужа и шира отаџбина. Мајчевина и очевина. Дедовина и пра-прађедовина. На језику наученом у овим питомим забрежјима и дољама говорило се на кућном прагу, у Брадићу, одавде, преко Крста, сат и по лаганог мушког `ода. Срећом па и усудним одређењем, боравило се и зборило овим језиком на књижевним, предавачким па и новинарским походима у Дортмунду и Сиднеју, Мостару и Берлину, Билећи и Темишвару, Охриду и Гдањску, Херцег-Новом, Лођу и Диселдорфу, Требињу и Луков-долу, Неготину, Варшави и Сарајеву, Познању и Бањалуци, на Шар-планини, Призрену и Никшићу. Немој ми ти Никшић заобилазити! Треб`о си од Никшића, и кренут! Али, пре свега и изнад свега глагољало се овим језиком у Троноши и Тршићу – казао је Вујиновић.

Он је истакао да наша вуковска реч нема границе „без обзира на то како тај језик тамо именују!“ – А језик, давно је речено, формира нашу свест. Иако је записао да се у Тршићу родио и узрастао те мисли да на свијету нема љепшега мјеста од Тршића, нити љепше земље од Србије, Вуков завичај је далеко шири од Јадра и Подриња, па и од Србије у ондашњим па и садашњим границама. Вуков је завичај – српски језик. Свугде где се кретао и сакупљао грађу за своје драгоцене књиге. Посебно за Рјечник, јер пре Вуковог дела та област бејаше необделана, запарложена њива – рекао је у својој беседи признати књижевник и додао да је Вуково дело несамерљиво и непоновљиво.

Још је рекaо да је немерљиво Вуково и Доситејево дело за излазак Србије „на европску сцену, или, такорећи, повратак на њу после средњег века“ и поред тога што то данас неки желе да оспоре и умање.

– Увек је било оних који све поричу. Негирају. Ричу, поричу и самопоричу. Дух самопорицања је, изгледа, трајан. Интензитет се мења, али је увек ту, тињајући. Последњи месец-два као да поприма обрисе пандемије. Мало нам ковид па би и они да мало заковиде! Самопорицатељи су, поштујући налог налогодаваца да Вуков народ треба прошлост што више да поборави и заметне, покушали ђачку лектиру очистити таквих садржаја. Просто, као да метлом помету. Метла је у њиховој, али држалица у руци далеко од Србије. На ред је дошла најостваренија збирка Десанке Максимовић – Тражим помиловање. Само захваљујући побуни књижевно-читалачке јавности, ова бисер-књига остаде у гимназијском програму… Њима, сем Десанке, сметају још многи – Његош, Кочић, па и Десница! Посебно Десница, као писац једног од најостваренијих српских романа 20. века, не само због етничке припадности (Срб, па још и племић) већ и зарад широких далматинско-крајишких земаља на којима је деловао, а одакле је пре четврт-века успешно протерана-проћерана већина његових сународника… Уверен сам да је овдашњој већини част што припада изагнаном народу, а не оном који некога изгони са огњишта. Самопорицатељи ових недеља као из осињега гнезда сипају отрове што се, ето, усред стоног Белог града подиже споменик Стефану Немањи. И што је виши од 20 метара. Они би га, некако, под земљу.  Негатори би дали све што није њихово, поделили и распарчали. Они се и доказују, поричући – поручио је беседник.

Пред саборском публиком потом је изведена представа „Доситеј у Србији“, настала по тексту Милована Витезовића, у режији Марка Станића, а играли су глумци Александар Срећковић Кубура, Ненад Ћирић, Иван Јевтовић, Небојша Љубишић и Јоаким Тасић, уз пратњу вокалног ансамбла „Ноктурно“.

Извор: лозничкеновости

MD MONTEL