Како постајемо професионални „гањачи папира“?

KOLUBARA Brčko

Становницима Брчко дистрикта просто је незамисливо да одређене административне обавезе заврше глатко, за један дан. Није то тако једноставно да дођеш на шалтер, уљудно поздравиш и замолиш документ, овјеру и слично. Не иде то баш тако.

Мора просјечни Брчак прво да чека сат, два или три да дође на ред. Редови су код нас нормална појава. Додуше, некоме добро дођу јер управо током тих вишесатних чекања сазнају свакојаке сочне детаље из различитих друштвених сфера.

Може се тако у редовима сазнати ко је и на који начин добио посао на конкурсу који је био сакривен од јавности као највеће благо; сазна се и ко, с ким и на који начин склапа различите послове; ко се развео, оженио, нашао љубавника или љубавницу, промијенио сексуалну орјентацију и тако у недоглед. Све сочне информације из прве руке. Јер, може ли ико бити боље информисан од дугогодишњих „гањача папира“.

Када коначно успије доћи пред шалтер с друге стране га, по обичају, дочека констатација да му фали бар још један папир. И обично је то увјерење о пребивалишту, родни лист или увјерење о држављанству не старије од шест мјесеци. Као да се рађамо и мијењамо држављанство полугодишње.

Искуснијим „гањачима папира“ овакве ситуације су познате, па у причуви имају по неколико резервних недостајућих папира. Никад се не зна кад могу затребати.

Они млађи, који тек ступају у свијет звани административна заврзлама, не могу да вјерују да постоје такве апсурдне ситуације. Замислите младу особу, која са дипломом о завршеној школи иде да се евидентита на Завод за запошљавање. Е, тамо је већ чека списак са наведеним потребним папирима, између осталог и увјерење о пребивалишту.

Извади и овјери млада особа све потребно, добије радну књижицу и евиденцијски картон, са напоменом да се обавезно јавља свака три мјесеца. У међувремену се јави и потреба за здравственом књижицом, на коју има право као незапослено лице. У књижици је обавезан печат Завода и печат Фонда здравственог осигурања. Али!!!

Да би добила печате, наша млада особа мора приложити ни мање ни више него још једно увјерење о пребивалишту. Као да се на Завод није уредно пријавила уз већ приложено увјерење. Или можда једна институција нема повјерења у другу, па свака за себе тражи шта стигне.

Апсурд за апсурдом. Овдје се млада особа запита у какав је то свијет одраслих управо закорачила. Да ли је све тако непотребно компликовано? Постоји ли ико ко би поједноставио систем? Да ли је било коме пало на памет да смо постали друштво које је непотребно оптерећено администрацијом и то у доба када технологија напредује брзином свјетлости и када је скоро све доступно на три-четири рачунална корака?

И док тако сама себи поставља силна питања наша млада особа стаје у сљедећи ред и постаје још један у низу „гањача папира“ којима фали још један папир.

MD MONTEL