ЗАСПАО НА МОРСКОМЕ ПЛАВОМ ЖАЛУ: Три и по деценије од смрти неправедно заборављеног барда Слободана Алигрудића (1934-1985)

KOLUBARA Brčko

ЗА мање од мјесец дана врелог љета 1985. године, отишла су два великана нашег глумишта: Зоран Радмиловић, а убрзо за њим и Алија, како су од милоште звали Слободана Алигрудића.

Управо су њих двојицу често поредили не само по глумачком дару већ и по карактеру, проналазећи да су обојица били шармантни, дружељубиви, духовити, цинични, осјећајни, пријеки, сјетни, неповјерлљиви, јогунасти, искључиви и арогантни. Њихов колега Драган Николић неком приликом је примјетио да Зорану и Алији, баш као и Павлу Вуисићу и Слободану Перовићу, глума није била под “А”. Под “А” им је био живот.

Нажалост, мало га је било у оба случаја – Алија није дочекао да напуни ни педесет једну годину. Још је много сличности међу овом двојицом умјетника и једна, чини се непремостива разлика: док је Зоран отишао у незаборав и до данашњих дана му стижу тантијеме (ускоро нова књига, филм и представа), Алија је, чини се, увелико и неправедно заборављен. Нема ни фестивала, ни позоришта, ни награде, ни монографије с његовим именом.

Додуше, постоји једна улица негдје на Чукарици. Као и за многе друге великане остаће недоумица која то “суђаја” одлучује колико ћемо кога вредновати и памтити, а још мање како ћемо му узвратити…

Слободан Алигрудић би за који дан (15. октобар) напунио 86 година. Какве је све антологијске улоге за ове три и по деценије могао да оствари, само у филмовима Емира Кустурице! Да не говоримо о свим сјајним остварењима Жилника, Макавејева, Павловића, Марковића и Караклајића, које је прије тога већ оставио за собом. Јер, њега је било довољно видјети само једном, па да вам трајно остане у сјећању и лик и улога.

ПАРТИЗАНОВАЦ
НЕ само што је међу колегама важио за једног од страсних навијача Партизана, него је мало познато да је својевремно и играо фудбал у млађим категоријама овог клуба. Између осталог, и због тога нашао се у редовној рубрици “Партизановог весника” (“Клуб познатих партизановаца”) – Алија је 1971. године у рубрици добио посебан, почасни простор.

Рођен је 15. октобра 1934. године у Битољу, у Македонији. У Београд је дошао млад и чврст у намјери да је глума његов прави избор. И заиста, убрзо је примљен на Академију, у класи Јосипа Кујунџића. Још као студент заиграо је у филму “Шолаја” (1955) и као да је већ тиме усмјерио свој пут више ка великом платну него позоришној сцени.

Убрзо је услиједио и ондашњи биоскопски хит “Суботом увече”, а Алија је бар накратко покушао да се “отме” и оде у театар. Пуриша Ђорђевић ће га убрзо филмом “Сан” поново поставити пред камеру. И тако ће се, уосталом, дешавати већим дијелом његовог живота – разапет између два медија, на крају ће ипак предност дати целулоидној траци. Мада у театру није оставио изразити број улога, његово име је незаобилазно у плејади величанствених, оних који су дунули у боцу Атељеа 212 и у њој сачували “дух” куће из најбољих дана – Алија и Зоки, па Бата Стојковић, Милутин Бутковић, Петар Краљ, Бора Тодоровић, Слободан Перовић, Ташко Начић…

ФИЛМОВИ И СЕРИЈЕ
КАДА би се, којим случајем, изоставли из наше кинематографије филмови у којима је Алија имао главне или сјајне епизодне улоге, мало тога би остало за памћење из друге половине 20. вијека: од најизразитијих остварења црног таласа на почетку каријере до оних посљедњих наслова. “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ”, “Заседа”, “Пуковниковица”, “Кад будем мртав и бео”, “Велики транспорт”, “Дечко који обећава”, “Вариола вера”, “Национална класа”, “Мирис пољског цвећа”, “Специјално васпитање”, “Жута”, “Сјећаш ли се Доли Бел”, “Отац на службеном путу”… Па серије “Сиви дом”, “Камионџије, “Вело мисто”, “Више од игре”, “Цео живот за годину дана” и многе друге.

– Успијевао је да на необичан начин дјелује обично. Поистовјећивао се лежерно, природно, увијек изнутра, претварајући глуму у истину. Фасцинирао је партнере и публику понајвише тиме што су му си вјеровали. На сцени није, могло би се рећи, ништа радио, а урадио би све, урадио би што велика већина не може.

– Дјеловао је, није дјелао – записао је о Алигрудићу у својој књизи “Урбана глумачка модерна Атељеа 212” Дејан Чавић и додао: – Алигрудић је глумац Оливијеовог соја. Без спољњег сјаја, јаког унутарњег значења.

Важио је за умјетника који је с небичном лакоћом спајао “лирско и драмско, хуморно и гротескно, свирепо и дирљиво, реторично и загрцнуто, фолклорно и велеградско” – био је глумац интуиције и глумац дистанце, а опет као мало ко, упијевао да најтананијим путевима дође до гледаоца.

И не само то: са истом представом дан касније отишао је на Стеријино позорје. Били су то заиста његови “последњи дани”: умро је у предвечерје 13. августа, у Грацу, на морскоме плавом жалу – баш као у оној познатој мелодији из филма “Сјећаш ли се Доли Бел”. Усамљен у смрти као и у животу, достојанствено и довољно далеко од нашег недостојног сјећања.

Извор: Новости

MD MONTEL