Година прође

Kolubara

Пише:  НЕДА КОЗОМАРА

Све што напишемо и оставимо негдје ће се сматрати као документ о времену и нама у њему.

Оно што бих генерално потписала, било би никад више могућности за добро, а мање памети и културе. Царује вулгарност, површност и општа хипокризија у сваком сегменту.

Користећи технику и интернет, многи редовни студенти су овлаш прошли кроз факултете, па кад се заподјене разговор о књижевности, умјетности, науци и… све звечи као шупаљ љешник. О купљеним дипломама да се не говори.

Трагедија је то што су управо такви сад на најодговорнијим мјестима, који одређују људске судбине, сам живот, а разумију се у свој посао као Марко Краљевић у балет. Сви они који су часно и поштено стајали испред своје дипломе и исто тако радили одговорно и зналачки свој посао, на брзу брзину су дискредитовани и компромитовани, па су се морали сами повући у илегалу или нестати без трага. Постали су сметња незнању и анархији у својим предузећима. Постоје изнимке, као посљедњи Мохиканци сами себи се чуде и тешко да се могу снаћи и узети правац.

Посматрала сам често младе шефове неких одјељења. Тек купљена одијела на њима и кравата коју не знају везати јасно показују да су први пут у животу обукли ту елегантну одежду. Одијело подразумијева начин држања тијела, корачање, једну одређену хармонију покрета у ношењу. Одмах ће искусно око препознати ко је то малочас обукао први пут у својој зрелој доби, јер личи на ормар у којем је он вјешалица са скројеном тканином. Некад је статусни симбол био коњ и орма, а нови адети, коферчић и рачунар у њему. Ламент памети и положаја у друштву.

Жене су прича за себе, и то невјероватна! У поплави шпанских, турских и домаћих серија усађено им је у главу, младим дјевојкама и оним мало старијим – с недефинисаним мишљењем о животу, да се преко “оне” ствари све рјешава. Замислите само једну асистенткињу директора која у свом радном вијеку промијени 15 до 20 директора и сваком буде љубавница, јер то је начин, како она замишља, да живот функционише и да је то рјешење да се опстане и напредује.

Епилог је јасан – или Карењина или претплата у апотеци на бромазепаме кад као оцвала, бивша, модрих кољена, никоме не буде потребна. Ријеткима се посрећи да у међувемену нађу неког јуношу који нема појма гдје је исток, па ће сав сретан с таквом изградити дом.

Наклон за све оне које не спадају у ову групу већ су сву енергију уложиле у образовање и своју памет.

Ако је нешто за џабе, онда смо ми роба, рекоше ИТ стручњаци за фамозни Вибер. Надам се да за оне што нас слушају нисмо лака роба. Да није Вибера тешко бисмо сатима диванили с којеким и сваки час. Да се не говори о иностранству и нашима тамо. Све се претресе – и Кордун и Банија, Чапразлије и Видимлије, па све до Цацан Хана… Утекла су времена кад су се људи из комшилука звали на телефон да дођу, јер их зове неко њихов. Која би тад јурњава настала, и то с препонама, да се онај тамо, што чека са слушалицом, не потроши.

Памтиће се ово доба и по масовном одласку у цркве и џамије, постовима пуним хвале и приче о одолијевају искушењима у гастро понуди, али зато све друго што је у групи за тешки гријех – е, то се може упражњавати. Играње с људским душама, све преваре и издаје, то се не рачуна по оној прастарој “све ће то народ позлатити остављајући паре на олтару”.

Никад скупље цигарете, никад више пушача. Изгледа да је код нас у такозваним државним предузећима неформално такмичење, сједење у облацима дима, нога преко ноге, а столови се љуљају од чаша. Марлборо је обавезан реквизит и у устима с цигаретом сочна псовка о држави и власти с препоруком да одавде треба бјежати, јер је живот тежак. Није лако кривити врат и чекати 16 часова да се иде кући.

Година ће проћи, али дан никад.

MD MONTEL