25 година од Дејтона – Споразум и даље основ на коме (не)функционише држава БиХ

Kolubara

Споразум уобличен у америчкој војној бази Рајт – Петерсон (Wright-Patterson), а званично потписан 14.децембра 1995. у Паризу, је предмет теоријских и политичких сукобљавања.

Данас, 25 година након потписивања споразума у Дејтону, он се и даље редовно налази у жижи јавности како у БиХ, тако и у земљама које су биле потписнице споразума, Србији и Хрватској, и поставља се питање да ли је дошло вријеме за промјену, или можда чак укидање Дејтонског споразума? Да ли је вријеме за промјену унутрашње структуре државе, којом нису задовољни припадници ниједног конститутивног народа? Босна и Херцеговина је требала одавно да пређе са Дејтонске на Европску фазу, али етнонационалне елите које владају ентитетима не дозвољавају промјене којима би се БиХ нашла на стабилном путу ка Европској унији.

Играње на националну карту и даље је добитна комбинација владајућих политичких партија у оба ентитета, иако се за српску страну не може рећи да је таква политика чисто политички маркетинг у предизборним кампањама с обзиром на напоре које међународна заједница и бошњачки лидери улажу на миноризацију Републике Српске у оквиру БиХ. Они као главни проблем функционалности БиХ наводе децентрализовану власт, која је у великој мјери у надлежности ентитета. Европска унија жели ефикасну, компетентну и прије свега јединствену Босну и Херцеговину за саговорника и будућег члана европске породице. Они јасно наглашавају да неће поједничано преговарати са ентитетским представницима.

Бошњачка страна се због тога залаже за ревизију споразума, укидање Републике Српске, односно централизацију власти, унитарну БиХ. Они желе државу по правилу “један човјек – један глас” као у већини грађанских држава, и укидање ентитетског гласања, што у тренутној ситуацији представља кршење изворног Дејтонског мировног споразума. Хрватска би територијалну и друге равноправности са осталим конститутивним народима, и залажу се за стварање трећег тј. хрватског ентитета. То би им обезбједило и сигурност од прегласавања од стране Бошњака које се у садашњој ситуацији одвија у Федерацији БиХ. Срби оптужују бошњачку страну да крши Дејтонски споразум преносећи овлаштења из Бања Луке у Сарајево покушавајући да централизује власт, и укине ентитете, и за њих очување Дејтона значи очување националних интереса.

Јасно је да БиХ и даље представља протекторат међународне заједнице, односно „политичку творевину са „ограниченим суверенитетом”. Томе у прилог иде чињеница да канцеларија Високог представника настала 1995. (Анекс 10) и даље постоји. Такође, Уставни суд БиХ броји укупно 9 чланова, од чега су и даље троје странци које именује Европски суд за људска права, чије су одлуке по обичају усклађене са судијама из реда Бошњака. Државни апарат је огроман, и прескуп, и грађани финансирају 180 министара са којима иду замјеници, савјетници и други бирократски радници. Врло тешко је постићи политички консензус у вези било ког битног питања у БиХ, и како године пролазе држава упада у све већу политичку уједно и економску кризу.

Да ли ће доћи до промјене Дејтонског споразума, и које су перспективе Босне и Херцеговине ако до тога дође, зависиће од развоја ситуације на међународном плану и односа великих сила на геополитичкој сцени. Дакле, најбитнију улогу ће имати глобални односи на политичкој сцени, а прије свих Сједињене Америчке Државе, Европска унија и Руска Федерација, који желе да одрже утицај који имају у БиХ. Примјетан је, али не у толикој мјери, утицај Турске на БиХ. Њихове неосманистичке амбиције се могу препознати у говору бившег премијера Ахмета Давутоглуа приликом отварања обновљене џамије Ферхадија у Бања Луци 2016. када је изјавио да су „Турци били овде, сада су, и биће заувијек”. Балкан, а са њим Босна и Херцеговина, је важно чвориште и представља везу између истока и запада. Кроз историју је био „потенцијална геополитичка награда у борби за европску доминантност”.

Међутим, БиХ се не налази у средишту међународних односа садашњице, и вјероватно неће у скорије вријеме, с обзиром на политичку транзицију у САД, економско-технолошки сукоб на релацији Кина-Америка, кризу концепта ЕУ, увијек нестабилног Блиског истока итд.

Дејтонски мировни споразум је прихваћен од стране представника Срба, Хрвата и Бошњака. По ријечима Живорада Ковачевића, Вашингтон се за преговоре у Дејтону, а на иницијативу Ричарда Холбрука, (Richard Holbrooke) опредијелио да преговоре у име босанских Срба води Слободан Милошевић, а у име босанских Хрвата Фрањо Туђман, (и да се тако изолују босански Хрвати и Срби) јер су сматрали да се једино на њих може рачунати да прихвате компромис. Милошевић је често изражавао презир према вођама босанских Срба, говорећи да су “говнари, идиоти који имају више заједничког са босанским Муслиманима него са нама (Србима прим.аут.)”. Исти однос је имао Туђман према босанским Хрватима.

Дакле, чињеница да представници народа који су под притиском доведени у положај у коме морају да привате понуђено, и који ће живјети заједно у једној држави (а неки и у истом ентитету), нису одлучивали о својој будућности већ је неко други то за њих урадио нам говори да таква држава нема добар темељ на којем ће градити своју будућност. Да није дио мировног споразума, Устав БиХ би био апсурдан јер је састављен без учешћа грађана БиХ, и то на енглеском језику! Десет година након потписивања споразума, Витомир Николић, професор Факултета политичких наука у Бања Луци каже, “Анализирајући овај десетогодишњи период са историјски кратке временске дистанце, лако је примјетити да је овај споразум на искушењу од стране земаља потписница, али и од представника међународне заједнице, што води закључку да је он наметнут од стране међународне заједнице и да не представља вољу и интерес његових потписника. Република Српска је очекивала већи суверенитет, док је Федерација очекивала већу централизацију Босне и Херцеговине без подјеле на два ентитета”.

Американци су успјели да остваре мир и прекид оружаних сукоба, али је остао проблем “стварања нације” (nation building), односно стварање мултиетничке суверене демократске државе способне за самоодрживи политички и економски развој. Заборавили су, или нису познавали историју Босне и Херцеговине, гдје је већ након Другог свјетског рата покушано да се направи хомогено друштво различитих етничких група. По ријечима историчара Чедомира Антића, “Хомогенизација Муслимана, Срба и Хрвата под капом једног јединственог босанскохерцеговачког идентитета подразумијевала је и њихово изједначавање и у добру и у злу. Проблем је, међутим, представљало то што је по систему вриједности који је успостављен социјалистичком револуцијом рефернтни оквир за то било, прије свега, учешће у партизанској војсци, страдање од стране окупатора и домаћих издајника те партиципација у редовима комунистичке авангарде, односно учешће у усташким, домобранским, четничким и другим колаборантским или контрареволуционарним националним војскама, злочини на припадницима друга два народа те учешће у предратним политичким странкама. Српски народ у Босни и Херцеговини је по свим овим елементима био у великој предности у односу на Муслимане, и поготово Хрвате, а пошто би евентуална промјена критеријума, чак и неколико деценија након рата, угрозила идеолошке темеље социјалистичког покрета, прибјегло се такозваним вјештачким симетријама. Код једног народа су напросто редуковани и доприноси и жртве, а код друга два је обоје преувеличано како би могло да се каже да су сви народи подједнако учествовали у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији и послијератној изградњи Босне и Херцеговине”. Дакле, на лажним и вјештачким аршинима се дошло до мултикултуралне Босне и Херцеговине, и  тај балон је кад-тад морао пући.

Данас, 25 година након његовог креирања, споразум је и даље основ на коме (не)функционише држава Босна и Херцеговина. У свим тим година, иницирано је више покушаја промјене Дејтонског споразума, односно реформе Устава БиХ, и то од стране званичника САД и ЕУ. Дакле, покушај реформе је резултат страног ангажмана, и из тога произилази закључак да домаћи политички актери не желе, а прије свега не могу да се усагласе око најбитнијих питања државне власти и функционисања. Инструмент национализма се користи чак и за оне унутаретничке конфликте гдје се власт и опозиција боре да прикажу супротну страну као издајничку. Народи у Босни и Херцеговини се морају договорити између себе, а ако то нису у могућности као што је то случај сада, и ако Високи представник, док је БиХ на корак од добијања статуса кандидата чланице ЕУ, треба својим „интервенционистичким” одлукама да доноси законе, онда држава БиХ у овом облику не треба више да постоји.

Аутор: Александар Остојић

Мастер политиколог за међународне послове – Студије САД

Јасминка Симић, “ЕФЕКТИ ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА“ у Драган Живојиновић, Стеван Недељковић, Милан Крстић (урс.), ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА – ТРАЈНИ МИР ИЛИ ТРАЈНИ ИЗАЗОВИ?, Универзитет у Београду – Факултет политичких наука, Београд, 2016, стр.76  Младен Кременовић, “Давутоглу у Бањалуци: Били смо, сада смо и остајемо овде”, Политика, доступно на: http://www.politika.rs/sr/clanak/354537/Davutoglu-u-Banjaluci-Bili-smo-sada-smo-i-ostajemo-ovde, приступљено: 16.08.2017. BIGNIEW BRZEZINSKI, „THE GRAND CHESSBOARD“, Basic books 1st Edition  Живорад Ковачевић, „Америка и распад Југославије“, ИП „Филип Вишњић“/Факултет политичких наука, Београд, 2007., стр.150-151  ибид. ВИТОМИР ПОПОВИЋ, „THE REPUBLIKA SRPSKA – DAYTON PEACE AGREEMENT, STATUS AND PERSPECTIVES“, у Рајко Кузмановић, Драгољуб Мирјанић (урс.), THE REPUBLIC OF SRPSKA – TENTH YEARS OF THE DAYTON PEACE AGREEMENT, ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS OF THE REPUBLIKA SRPSKA, Бања Лука, 2005, стр.72  Антић, Чедомир, Кецмановић, Ненад, „ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“, Службени гласник Републике Српске, Бања Лука, Треће издање, 2016

Извор: Бијељина Данас

MD MONTEL